Možemo li se naučiti nadanju?⁣: Otvara se izložba „Nakon tišine“ umetnika Bogdana Đukanovića

„To što nas gura napred jeste tenzičan osećaj neispunjenih mogućnosti. Samosvest o ličnoj i kolektivnoj zaostavštini koja nas definiše, dovela nas je do mrtve tačke, do jednog definitivnog znaka stop, potpune tišine“, primetila je Jovana Trifuljesko, kustoskinja⁣ izložbe i upitala: „Šta se dešava nakon definisanja problema? Kuda i da li krenuti sa svim ovim teretom?“⁣
⁣
„Kroz naizgled neprohodne predele institucija i socijalnih limitacija, mi idemo nesigurnim korakom. Ne, nije to pesimizam, ne možemo uperiti prstom i tačno identifikovati ovaj osećaj, ali on je tu, sveprožimajuć“, konstatovala je ona.

Prema rečima kustoskinje, izložba Nakon tišine umetnika Bogdana Đukanovića jasan pokušaj da se uhvatimo ukoštac sa ovim fenomenima, ne da bi ih demistifikovali, ili čak razložili, nego da bi kroz njihovu rekreaciju dobili jasniji uvid u sopstvenu percepciju realnosti.

„Muve, zemlja, biljke, meso, elementi su koji međusobno zavise jedni od drugih, međutim kada su umrtvljeni i stavljeni u neposrednu blizinu, postoji li šansa da se oplemene i kreiraju novi život? U ovom kontekstu, to deluje skoro nezamislivo, mada ne mora da znači da će uvek biti tako“, ukazala je ona.
⁣
Uzimajući komplementarne elemente, koji na prvi pogled nisu vizuelno prijemčivi, Bogdan Đukanović skoro surovo ispunjava prostor beznađem.

„U crevu se nalazi mleveno meso, na prozorima muve, na podu zemlja. Aktivirajući ceo prostor, Đukanović ipak ostavlja mesta za male kutke otvorene za nadu. Kroz naivne crteže na traci za muve i dobro poznatu lepotu cveta, pokazuje se potencijal za uzvišenim. Biljkama je uzet vazduh, muvama život, meso stoji kao svojevrsni podsetnik na brutalnosti življenja. U ovom prostoru, neizbežno se nalazimo u stanju koje nas punom težinom vuče na dole. Izložba nastoji da predstavi slučaj takozvane smrti, istovremeno dok su svi elementi koji tvore život prisutni, ali u nemogućnosti da stvore zdrav ekosistem. Njena svrha nije u akcentovanju finalnosti takvog stanja, već upravo suprotno. Njen cilj je potraga za odgovorima na postavljena pitanja, da li se, kada se nađemo u ovakvom ambijentu, u nama budi potreba da ga prihvatimo, ili prisilno otvorimo kese sa vakumiranim biljkama i spojimo ih sa zemljom? Da li je želja za stvaranjem snažnija od opšteg stanja mrtvog?⁣“, napisala je Trifuljesko.
⁣
Kustoskinja je takođe primetila da u svom kapitalnom delu Princip nada Ernst Bloh govori: „Odlučujuće je naučiti se nadanju. Njegov se rad ne odriče, zaljubljen je u uspevanje umesto u jalovost. Nadanje, stavljeno iznad strahovanja, niti je pasivno poput njega, niti pogotovo zatvoreno u neko ništa. Afekt nadanja izlazi iz sebe, proširuje ljude umjesto da ih sužava, nikada mu nije dovoljno znanja o onome što ih iznutra usmerava cilju, što i spoljašnjost čini njihovim saveznikom. Rad tog afekta iziskuje ljude koji se delatno bacaju u postajuće, kojem i sami pripadaju“. ⁣
⁣
Ono što nama ostaje, kazala je Trifuljesko, – jeste da postavimo pitanje možemo li se uopšte naučiti nadanju? ⁣

⁣
Biografija umetnika:

Bogdan Đukanović (1996, Aranđelovac) završio je osnovne i master akademske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića. Trenutno je student doktorskih umetničkih studija na istom fakultetu. Deo svojih studija proveo je na bilateralnoj razmeni na Akademiji lepih umetnosti u Si’Anu (Kina) i studentskoj razmeni na Beaux-Arts de Paris  (Francuska). Učesnik je prvog izdanja projekta “COMMONS” koji nosi radni naslov “Zamišljanje institucije budućnosti” u okviru kreativne platforme Gete instituta u Beogradu. Inicijator je osnivanja studentskog eksperimentalnog prostora Flu_OpenLAB u Beogradu.