Možete li da zamislite Prleta i Tihog kao junake igrice: Serija “Povratak otpisanih” vraća se u drugačijem formatu

Pitali smo stručnjake kako oni komentarišu ovaj fenomen.

Boban Jevtić, kreativni direktor Firefly produkcije, smatra da su „Otpisani“ ono što se u advertajzingu naziva „lovemark“.

– Kada imate jedan intergeneracijski brend koji je tako opšte popularan kao serija „Otpisani“ normalno je da on „šeta“ kroz razne medije. Postoji izvestan osećaj komfora kod konzumenta, izvesna garancija dobre zabave na koju se naslanjaju te nove verzije u novim medijima. U advertajzingu postoji taj termin lovemark, pa Otpisani su nešto tako, funkcionišu i kao akcija i kao kamp, volimo ih u svim emanacijama – smatra  Boban Jevtić.

Dimitrije Vojnov, dramaturg i filmski kritičar kaže da je ideja za igru dobra, ali da izgleda retro i da mu najviše liči na umetnički projekat.

– Sama ideja za igru je dobra. Materijal koji sam video doduše je dosta retro, maltene kao iz vremena kada je serija emitovana, kao da je izašla neposredno posle serije, i u tom pogledu ovo mi više izgleda kao umetnički projekat nego kao nešto što bih igrao. Uprkos tome što gejmeri ne vole igre bazirane na filmskim franšizama, ima dosta uspelih. Recimo ja jako volim staru igru koja je bila nastavak „Lica s ožiljkom“. No, to su skupe igre ipak nedostupne kao format kod nas. Tako nešto bih rado igrao po ideji iz „Otpisanih“. Lako mogu da zamislim jednu open world igru u kojoj po okupiranom Beogradu igrači mogu da se kreću u liku Prleta, Tihog ili Joce, imaju misije koje pomeraju priču unapred i vode igru od početka okupacije prema njenom kraju – kaže Vojnov.

Međutim, kako dodaje u tim open world igrama, igrači često žele da ostanu i pošto su kompletirali priču i ispunili sve ključne misije u igri.

– Za njih kreatori ostavljaju neke sitne zadatke koji ne utiču na priču ali im omogućuju da u teoriji beskrajno dugo ostanu krećući se kroz taj svet. Ili naprosto slobodno lutaju i neopterećeno rade šta im je volja. U Americi se desio jedan kontroverzni događaj, kada je igrač takve igre Grand Theft Auto prema policajcima odlučio da se ponese kao njen junak – skreće pažnju Vojnov.

On primećuje da kada je reč o filmovima o Drugom svetskom ratu možemo slobodno reći da su njihove teme duboko ugrađene u naše ratove devedesetih.

– U oslobođenom Beogradu igre Otpisani, lako je zamisliti igrače koji će želeti da uzurpiraju imovinu, druge koji bi da streljaju kolaboracioniste, treće koje samo zanima da dospeju što dalje u hijerarhiji. Tamo gde se open world igra po nekoj poznatoj multimedijskoj franšizi završava, Otpisani maltene tek počinju. Te igre inače imaju i takozvane NPC-jeve, non playable characters, likove koji su – uslovno rečeno statisti u igri. Oni su programirani da stalno rade isto, idu ulicom, služe za šalterima ili u kafanama i naravno da stradaju kada se u igri zapuca. Prošle godine prikazan je film „Glavni heroj“ u kom Rajan Rejnolds igra jednog NPC-ja koji najednom postaje samosvestan i odlučuje da ne bude više statista u vlastitom životu, pa makar on bio open world igra. Neki srpski seljak koji donosi nešto na pijacu u okupiranom i oslobođenom Beogradu ili neki službenik, prototipi su NPC-ja u ovakvoj igri, a njihova sudbina bila bi kao u nekom tekstu Dušana Kovačevića. Streljali bi ih Nemci, klale ustaše, stradali bi kao kolateralna šteta u ovom ili onom bombardovanju, a ni u susretu s partizanima ne znamo čemu bi mogli da se nadamo. U društvu u kom nijedan istorijski događaj ni posle nekoliko decenija zapravo nije gotov, ovako neka igra mogla bi imati katarzično dejstvo, da još jednom proživimo svako svoju fantaziju o jednom prelomnom istorijskom periodu – zaključuje Dimitrije Vojnov.

Bivši gaming reprezentativac i muzičar Marko Mićanović, ocenio je simpatičnim „demo“ igre inspirisane serijom „Povratak otpisanih“, dodajući da ga podseća na kultnu igru „Metal Slug“.

– Simpatično, Metal Slug partisanen edition. Mislim da je naša game developerska indi scena još u tinejdžerskim godinama, kao što se može videti sa naslovom poput Scorn, koji je skora izašao uz gomilu hajpa, a na kraju se ispostavilo da je gamplay ostao u senci H.R. Giger univerzuma. Uvek imamo sjajne osnovne ideje koje na kraju ne izađu u punom sjaju zbog ovih ili onih razloga. Mislim da nama fale producenti sa konkretnim vizijama, koji takođe znaju da procene šta je „doable“ u određenom vremenskom periodu, ili sa resursima sa kojim raspolažu. Kao i u fudbalu bolje nam ide prvo poluvreme, i ne znamo da se trudimo do kraja – zaključuje Marko Mićanović.