Nisu te „mrdalice“ slučajno crne: Milija Nešić, Mia David i Goran Marković o kultnim skulpturama iz filma Tajvanska kanasta

Sve se odvijalo u okviru izložbene postavke Milije Nešića gde su pored „mrdalica“ bile izložene i fotografije njegovih performansa, slike i skulpture.

Umetnik je sa sobom poneo i hrpu parola što je faza njegovog stvaralaštva na kojoj i dalje istrajno radi a, kako se moglo čuti, jedna od njih „Srbija bez kompasa“ nedavno je postavljena uz tekst na Peščaniku iako on nema nikakve veze sa Milijinom izložbom u Novembru, što dovoljno govori koliko je njegova umetnost živa i pogotovo danas aktuelna.

Oduševljena publika je predano slušala razgovor iz koga je, između ostalog, mogla da sazna i da li se Milija Nešić obogatio od „mrdalica“, koja je bila njegova prva skulptura, zašto ne veruje u boga nego u nauku.

Iz gomile parola Milija je najpre pokazao jedan od svojih radova, rekavši da bi to bila slika da nema teksta koji je na njoj.

– A ovde slučajno piše „Umetnost bez religije može. Religija bez umetnosti ne postoji“. Možda je tako, a možda i nije ali sam ja zagovornik da je nešto prohujalo i oteralo boga – rekao je Milija, koji je kao klinac, baš kao i većina, kako je napomenuo, verovao u boga.

– Verovao sam u boga vrlo kratko ali pošto sam dete rata video sam šta je rat. Generacija, 10 godina gore ili dole, koja je osetila užas ratnog razaranja je podlegla tagičnosti. Dođe mir, a onda se svet ponovo podelio, a ja uvek kažem da ljudski rod treba da ima jednu zastavu a ne milion- istakao je Milija, dodajući da mu nije važno ko je koje vere i boje kože nego kakav je moralno, kao čovek.

Rekao je i da je svestan da je kritičan, ali da sve ono što je izneo o drugim ljudima važi i za njega samog i da je samoosvešćenje nešto o čemu stalno misli i brine.

– Ne da mi bog i vođa kroje život. Od toga nema ništa strašnije – konstatovao je Milija čiji su radovi, prevashodno „mrdalice“ neretko bile usmerene prema religiji i ideologiji koje razapinju čoveka i njegovu slobodu.

Goran Marković, u čijem su filmu one zablistale i za koje Vanja iz „Tajvanske kanaste“ kaže da niko neće da ih kupi nego bi svi samo s njima da se igraju, ispričao je kako je došlo do saradnje sa Milijom Nešićem.

– Upoznao sam ga tako što me je na njega uputio jedan dobar poznavalac likovnog života, koji je bio saradnik na scenariju filma. Pokazao mi je „mrdalice“, a ja sam odmah video da bi one dale važnu dimenziju filmu zato što je glavni junak filma (Saša Belopoljanski – Boris Komnenić, prim A.Ć.), čovek koji živi u potpunoj utopiji, nerealnom svetu, svetu u kome je nemoguće ostvariti bilo kakvu ideju.

„Mrdalice“ su, na neki način, izražavale sve to. Onda sam mu ja dao da on bude Milija Nešić u filmu – objasnio je Marković.

Milija je kazao da je zahvalan Markoviću što je proslavio „mrdalice“, a reditelj ga je podsetio da je jednu napravio baš specijalno za „Tajvansku kanastu“, koja je uklopiva i ima seksualne aluzije.

– Samo si tu i prodao – dobacila je Milijina supruga Ljiljana što je sve nasmejalo.

Mia David je primetila da iako je Milija mogao da nastavi u tom pravcu i zaradi nije to učinio.

– „Mrdalice“ sam pravio onda kada sam shvatio da svet ide naopako. Shvatio sam da to ne mogu da izrazim, da ne mogu da se tučem sa svetom ali da ću s mojim „mrdalicama“ možda moći da ukažem na gluposti koje čovek pravi- kazao je Nešić dodajući ironično da čovek ima jednu divnu osobinu – moć mišljenja.

– Auuuuu. Velika stvar – kazao je i nastavio da je s tim mišljenjem čovek osvojio biljni svet i stavio ga potpuno pod svoje, da je isto to učinio i sa životinjskim svetom.

– Kad je udario s istim tim osobinama na drugog čoveka, naišao je na otpor, i eto rata – sumirao je Milija antropocentričnu prirodu čoveka.

Goran Marković je zapazio da su „mrdalice“, na neki način, osmislile film „Tajvanska kanasta“ i da njih nije bilo taj film ne bi imao snagu te utopije, naivnosti i vere da je moguće nešto uraditi.

– Evo, kao što je i dan danas jasno da je nemoguće, ali te „mrdalice“ su bile jako značajne za mene. One su bile fizička interpretacija onoga što se dešava glavnom junaku, tako da sad kad vidim Miliju kao da sam video Sašu Belopoljanskog – rekao je Marković.

Mia David je primetila da sa vremenskim odmakom zaista izgleda tako, kao što su prema njenoj oceni „mrdalice“ Milije Nešića sada možda aktuelnije nego tada kada su nastale.

– Takođe, kad se gleda film, taj junak ima toliko sličnosti sa Milijom Nešićem u tom neodustajanju od vere u ideale, i da sve izdrži, i podsmevanja i izrugivanja, i ne savije se. Čak i kad hoće da se ubije, pogleda – sunce se rađa, pa, idemo dalje.

Govoreći o filmskoj umetnosti Milija Nešić je rekao da je njemu uvek uzor bio Čarli Čaplin.

– Taj Čaplinčić je uvek nešto mućkao da preživi, da zaradi neki dinar. Ali sve je u njemu, od šeširčeta, pa do vrhova onih njegovih dugačkih cipela. On je imao duha, umeo je da vidi narod, da se smeje, da plače, da sve skupa radi.

– Ima nečeg čaplinovskog u „mrdalicama“ – nadovezao se Goran Marković.

– Nisu one crne tek tako i Čaplin je bio obučen u crno i njegov humor je u suštini gorak.

Kad pogledate „mrdalice“ one su naizgled neka igrarija a u suštini su nešto što je jako mučno – istakao je Marković.

Foto: Aleksandra Ćuk

Milija se onda prisetio da je jednom izložio „mrdalicu“ gde u ramu stoje dve figure sa strane, a u sredini je jadnik koga siluju, spreda i otpozadi.

– Publika se tom priozoru smejala dok im zgrožena Mira Trailović nije prišla i upitala ih znaju li šta je to, čemu se smeju, a onda im objasnila da ih zabavlja prizor čoveka koga muče – prisetio se Milija.

Marković je rekao da „mrdalice“ imaju jedan fini humor same po sebi i da je taj humor odličan način da se čovek suprostavi nepravdi o kojoj govori Milija, pogotovo u jednom nehumanom, totalitarnom društvu.

– Kad neko može da se našali, onda je to veoma značajno zato što je prema mom mišljenju smeh neka vrsta jauka. Ne možete vi da se nasmejete stvarima koje vas ne bole, koje nisu važne, koje nisu duboke. Samo tim stvarima možete da se smejete. Ako su neke nevažne, niko se tome neće nasmejati – kazao je Marković dodajući da je o tome naučio još kao dete pošto je odrastao u pozorištu.

– Često sam kao dete gledao kako reaguje publika. Publika uvek reaguje smehom na stvari koje su bolne. Ako gledate recimo komad u kome se dešava nešto sa drogom, ili postoji samo neka aluzija na nju i niko se u gledalištu ne nasmeje osim nekoliko gledalaca koji se grohotom smeju… I koji, očigledno, imaju taj problem – konstatovao je Goran Marković.

Prema njegovim rečima, sve Milijine „mrdalice“ su veoma primenljive na ovaj trenutak, budući da govore o opštim stvarima, koje nas i dalje muče i manipulišu nama.

– Ali u tom filmu ima čak i nešto što nisam mogao da pretpostavim, a to je da sam praveći taj zaplet izmislio arhitektonsku mafiju koja danas apsolutno vlada – zaključio je Goran Marković.

Kad se razgovor završio usledio je jak pljesak, a u nastavku večeri publika je prilazila radoznalo Miliji Nešiću da ga priupita još nešto.

On je sedao ispred svojih „mrdalica“ „Dezinformator“, „Štrajkači“ i „Sloboda“, a što se tiče premijere njegovih skulptura u pokretnim slikama, ostali smo dužni da vam kažemo da je to bilo u jednoj epizodi serije „Vruć vetar“.

„Mrdalica“ je ovde bila simbol luksuza.

Koleginice laste

Prisetivši se jedne slike iz detinjstva, pre nego što je krenuo u umetničku školu, Milija je rekao da potiče iz materijalno niže klase, da je njegovo dvorište bilo veliko, da je u njegovoj sredini bio bunar, pored bunara bara, i da je jednom primetio kako odnekud tu doleću laste i svaka uzima u kljun malo blata i pod strehom štala prave gnezda.

– „Hoću i ja da pomognem lastama“, pomislio sam, i napravim gnezdo pored gnezda, na deset centimetara rastojanja. Laste pored mene prolaze, mi smo kolege, ali nikako nijedna da uđe u gnezdo koje sam ja napravio. Posle sam shvatio da je to bila moja prva skluptura.

Apstraktna umetnost za mene ne postoji

Osvrnuvši se na aktuelni trenutak Milija je sa razočarenjem konstatovao da se svuda ratuje i da vlada uništenje ljudskog roda.

– Ne mogu ni ja da ostanem ravnodušan na to nego gledam da saopštavam svoje alegorije. Evo, ovde kaže „Umetnost bez boga može. Bog bez umetnosti ne postoji“, poručio je Milija. Kada je Mia David poželela da skrene pažnju na njegove performanse koji se tiču gradova i arhitekture i upitala ga kako je iz figuracije prešao u apstrakciju, Milija je entuzijastično krenuo s opservacijma o tome da apstraktna umetnost za njega ne postoji. – Apstraktno je ništa, a misao je nešto. Misao dolazi iz materije. Ona sve diktira – istakao je umetnik.