Mreža krpelja

Da Srbijom ne vlada oportunistička družina koja veruje jedino u materijalno bogaćenje odabranih, uz tome sledstveno dozvoljavanje kontrolisane slobode ostalima, mnogo bi više domaćih filmskih stvaralaca imalo životni put nalik onom Alija Abasija.

Abasi je, naime, rođen u Teheranu 1981. godine, gde se u to vreme već prilično verovalo u postavku sveta koja isključuje mnoge elemente mišljenja i delanja, i sa dvadeset godina emigrirao u Švedsku gde će upisati i završiti filmsku školu.

U prva dva filma („Šeli“ i „Granica“) bavio se, i to kroz žanrovsku suštinu maskiranu u festivalsku formu, temama koje su ga, očigledno, opsedale – položajem stranca ili urođenika svedenog na status manjine, u sukobu sa nezainteresovanom ili dobronamerno opresivnom većinom; identitet potomka narečenog stranca/obespravljenog urođenika, i pitanje pripadnosti potomka (pri čemu se ne radi o apstraktnom osećanju već vrlo konkretnijem vlasništvu nad dušom i telom – da ne bude zabune, ovde se misli na Švedsku).

Nakon što je isterao iz svog bića demone što su ga opsedali u prethodnih petnaestak godina, Abasi se vratio kući, barem kroz fabulu filma „Sveti pauk“, budući da su iranska dešavanja snimljena u Jordanu.

Glavna junakinja Rahimi (Zar Amir-Ebrahimi; emigrantkinja, poput Abasija), novinarka teheranskog dnevnog lista, dolazi u troipomilionski grad Mašhad, blizu granice sa Turkmenistanom, kako bi napisala nekoliko tekstova o tamošnjem serijskom ubici.

Ubica, kako nam je Abasi bez ikakvog cenzurisanja užasa prikazao u početnih desetak minuta, u svoj stan privlači ulične prostitutke, po pravilu heroinske ovisnice (udisanje je metod unosa), gde ih, pre bilo kakvih seksualnih aktivnosti, davi njihovim maramama za pokrivanje kose, i zatim tela baca na obodima grada.

Rahimi se već u hotelu, prilikom prijavljivanja, susreće sa prvim problemom, jer je neudata i kao takva izaziva „sve sobe su izdate“ reakciju; kada objasni da je novinarka, recepcioner je nevoljno primi.

Sledećeg dana razgovara sa novinarom lokalnog lista (i, valjda, dopisnikom njenog), pristojnim momkom koji joj kaže da ga posle svakog ubistva počinilac zove telefonom, želeći da se o njegovom delovanju izveštava što opširnije, pošto ga sprovodi u cilju čišćenja društva od amoralnih činilaca.

Policija, ipak, zabranjuje medijsku promociju ubice, dok čeka da počini nekakvu grešku, a inspektor poziva Rahimi na malo intimnog druženja u zamenu za podatke o istrazi.

A onda, Rahimi diktira svoj prvi tekst telefonom, iz hotelske sobe, i shvatamo da od početka filma nismo videli nijedan moderan uređaj, te da se događaji najverovatnije odvijaju oko 2000. godine.

A ako je priča smeštena u određeni istorijski trenutak, jedino bi bilo smisleno da je zasnovana na istini.

Abasi je ubicu iz „Svetog pauka“ spakovao u ranac i poneo u Švedsku pre dvadeset godina, kao jedno od poslednjih sećanja na zemlju rođenja, kao i, moglo bi se razmišljati u tom pravcu, jedan od razloga zašto je napušta.

Pred nama je, dakle, malo drugačija zverka od trilera sa ponekim društveno angažovanim detaljem.

Uz rizik da otkrivam previše, takođe uz svest da sam do tog zaključka došao vrlo brzo tokom gledanja, reći ću da je Rahimi Abasijev fiktivni dodatak fabuli, junakinja sa kojom se publika (zapadnoevropska, naravno) može lako identifikovati, te dobro sredstvo za prikazivanje rodne i svih ostalih nepravdi.

Ubica je, pak, sasvim stvaran, veteran rata sa Irakom, sa očekivanim PTSP-om, oženjen tradicionalno vaspitanom ženom i otac dvoje dece koje uči poštovanju starijih i nedrmusanju stubova poretka.

Iako je ubeđen da su njegova ubistva izazvana isključivo potrebom za časnijim društvom, jedna greška u koracima, kada se žena vraća iz posete roditeljima dok je najnoviji leš prostitutke još uvek u kući, ukazuje nam da u zločinima postoji i ključni element erotskog uzbuđenja.

Kako god, društvo je ključ, i „Sveti pauk“ dobija svoj puni smisao postojanja tek u trećem činu, kada nam Abasi prikazuje vrednosne stavove majki ubijenih, ubičinih ratnih drugova, na kraju i mitskih, a svima nam toliko dobro znanih, pijačnih prodavaca i kupaca.

Na tom mestu „Sveti pauk“ postaje univerzalan, prestajući da pripoveda o nekakvom serijskom ubici sa granice Irana i Turkmenistana.

Da, možda će on biti uhvaćen i pogubljen, jer, policija je tu u pravu, neminovno će se desiti kvar u modus operandi-ju.

No, njegovo delovanje duboko je ukorenjeno u većinsko mišljenje, kojom prilikom slobodno možete pomisliti na murale Ratku Mladiću ili, čini nam se davna, svečana ispraćanja potencijalnih ratnih zločinaca ka mestu suđenja.

Reč „većinska“ je ovde ključna.

Iran je velika, mnogoljudna zemlja, sa milionima osoba oba pola koje bi da gledaju scene seksualne prirode u bioskopu, osoba ženskog pola koje bi marame preko kose nosile iz modnih a ne zakonskih potreba, dece koja bi, možda, jednog dana promenila pol.

Kada pogledamo malo nam bliskije brojčane postavke, u zemlji od nekoliko miliona stanovnika broj svesnih, slobodoumnih i raspoloženih za javno iskazivanje nezadovoljstva ne prelazi stotinak hiljada (izbori su nešto drugo).

O tome, između ostalog, govori Abasijev film.

Da li je Rahimi sama?

Da li nije, ali je okružena protestnim „spavačima“ koji čekaju trenutak da se aktiviraju?

Šta čekaju?

Vođu?

Ukazuje li nam fiktivnost Rahimi na to da vođu ne vredi čekati?

Jer, dok čekamo, murali će se slikati, krečiti, pa slikati ponovo, psihopate će odstranjivati navodne prljače društva, i bivati hapšeni samo da bi se pojavili novi.

Zakoni ne znače ništa kada državom vladaju ljudi kojima bi najviše odgovaralo da nikakvi pisani ili etički zakoni ne postoje.