Mrtvi se okreću u grobu, leđima od grada koji su voleli

Goran Vesić, zamenik gradonačelnika ima nove predloge. Podneo je inicijativu da se javna površina između Mileševske i Ulice cara Nikolaja nazove skverom po glumcima Mileni Dravić i Draganu Nikoliću, gde će biti postavljena i umetnička skulptura “Obraz uz obraz” nazvana po kultnoj emisiji koju su vodili.

Drugi Vesićev predlog je da se park između ulice Petra Kočića i Ulice Đorđa Vajferta nazove park Mike Oklopa po čuburskom i beogradskom piscu Milanu Oklopdžiću.

– S obzirom na to da su proveli život zajedno kao glumački i bračni par, na ovom trgu biće zajedno doveka – kazao je Vesić za Studio B, a preneo je Beoinfo.

Inicijativu u vezi sa parkom Mike Oklopa obrazložio je podsećanjem da je ovaj pisac u srpsku istoriju književnosti ušao sa prvim romanom ‘CA. Blues’ koji je napisao 1981. godine, te da ova knjiga do danas ima kultni status u generacijama čitalaca.

– U svakom od svojih dela Oklopdžić je nenametljivo, ali snažno isticao svoje beogradsko poreklo i identitet, uvodeći svojevrstan ‘beogradski žargon’ u modernu srpsku književnost. Beograd je kod Oklopdžića nerazdvojan deo celokupnog opusa – istakao je Vesić.

On je poručio da na ovaj način odajemo počast snažnom stvaralaštvu Oklopdžića, beogradskom duhu koji je bio integralni deo njegovih dela, gradskom identitetu, što je neprestano isticao, kao i njegovoj izuzetnoj poziciji koju je imao u našem društvu u epohi osamdesetih i kasnije.

Sagovornici Danasa, slažu se da su umetnici o kojima govori Vesić veliki ali da je paradoksalno da inicijativa o njihovom spomen obeležju dolazi od dokazanog nepoznavaoca i rušitelja Beograda i njegove kulturne istorije.

Ironiji tu nije kraj, reditelj Goran Marković koji je u knjizi “Izmišljeni život” objavio elektronsku prepisku s Milanom Oklopdžićem podseća kakav je on tretman imao u ovoj sredini pre nego što je emigrirao u Ameriku.

– Mika Oklop je bio beogradski pisac, pesnik sa Čubure koji je na neki način proteran odavde i umro u Kaliforniji, koja je bila njegova druga, pesnička domovina. Svakako da zaslužuje obeležje, trag da je živeo i stvarao u Beogradu, jedini problem je to što će se to odigrati po ukusu osvedočenog uništitelja ovog grada Gorana Vesića. Da se sve završilo na Vesićevim književnim glupostima (pismeni iz srpskog za treći osnovne na temu „Zašto volim Beograd“ – jedinica, sedi!) ne bi bilo mnogo štete. Ali ova beskrupulozna neznalica je opseg svog delovanja proširio i na idiotski urbanizam, gradnju svakojakih besmislenih fontana i kičeroznih spomenika, pa će siroti Mika morati da se opet okrene u grobu. Ovoga puta leđima od grada koji je toliko voleo. – kaže Goran Marković za Danas.

Milan Vlajčić, filmski kritičar i autor prve monografije o Draganu Nikoliću, kaže za Danas, da maltene alergijski reaguje na licemerje političara kojima je navodno stalo kulture pamćenja.

– Kad čujem da se neki trenutni moćnici (ove ili one partijske klike) spremaju da nekom umetniku podignu spomenik ili spomen-obeležje svejedno, dobijem odmah koprivnjaču. Jer je u tradiciji naše političke nekulture, od kraja 19. veka naovamo, da se sitni populistički poeni stiču na sudbinama onih umetnika koji su u svojim zemnim životima prolazili šibu i potpuni nemar. A kad je sve gotovo, eto nekih da licemerno pokažu kako im je do kulturnog pamćenja. I onda ostave nešto što deluje kao uvreda dobrim kulturnim merilima i zdravoj pameti – kaže Vlajčić dodajući da takvih primera ima mnogo i da su bili proizvod i prethodnih vlasti.

On kaže da će skver koji nosi ime Milene Dravić i Dragana Nikolića gledati da zaobiđe jer oni već imaju svoje spomenike, a svakako nisu ni neka naša verzija Romea i Julije.

– Ovde na Vračaru, sada se priprema spomen – park Mileni Dravić i Draganu Nikoliću. Zaobići ću ga kad god budem mogao. Oni već imaju spomenike u Jugoslovenskoj kinoteci, u Ateljeu 212, u Zvezdara Teatru, u monografijama i zbornicima. Uostalom, nije ovaj umetnički par neka naša verzija Romea i Julije. Bili su vezani u životu, ali njihove umetničke biografije su razdvojene. Pustimo mi na miru junake legendarnog tv-šoua „Obraz uz obraz“. – poručuje Vlajčić.

Kada je reč o parku Mike Oklopa, to je kako kaže, još složenija priča.

– Sada prvi put čujem da se sprema nešto i oko našeg kultnog pisca Milana Oklopdžića, zvanog Mika Oklop. Pre će on dobiti dostojno obeležje u kalifornijskom gradiću Pacifika, gde je proveo poslednje decenije svog života, nego na rodnoj Čuburi. Otišao je u okolinu San Fransiska, na početku novih balkanskih ratova, jer nije imao šta da radi ovde. Čubura je bio njegov san, morao sam da mu u pismima odgovaram kako to mesto više ne postoji. U velikim kulturnim metropolama zna se gde mogu da se dižu džinovske poslovne zgrade i soliteri. Čik da u Londonu (na Vest Endu), ili u Parizu (Monmartr), ili u Berlinu (Sevinji Plac) neko digne čudovišta tamo gde se održava istorijska memorija grada. – skreće pažnju Vlajčić.

Prema njegovim rečima, kod nas takva pravila ne važe pa je tako i izgled Čubure deformisan novim i neadekvatnim objektima.

– Na Čuburi su iznikli novi građevinski monstrumi koji samo govore o pranju love i uništavanju okoline. Miki je pre nekoliko godina izdavačka kuća Dereta objavila sabrana dela (četiri romana). Niko to nije primetio u kulturnim rubrikama, sa retkim, malim izuzecima. Mika je u knjigama, neka tamo i ostane. A to što se neki mlađi pisci, feljtonisti i zabavljači „grebu“ oko Mike, neka im je. Uvek je toga bilo. Mrtvi ne mogu da se brane – zaključuje Milan Vlajčić.

Pisac i vizuelni umetnik Dejan Atanacković, kaže da je ostavka Gorana Vesića jedina inicijativa koju bi on podržao.

– To je deo permanentne osvete Beogradu od strane jednog režimskog licemera i štetočine, koji zna da ga građani nepovratno preziru, i čiji odgovor na taj prezir, u ovom slučaju, vidim isključivo kao pokušaj da među građanima izazove sukob i sporenje. Jedina inicijativa Gorana Vesića koju bih podržao je ostavka i blagovremena priprema odbrane pred sudom. Ne znam postoji li neko zlo nad gradom koje se može zamisliti, a koje ta spodoba nije sprovela u delo. Kogod oseća poštovanje prema ličnostima i delu Milana Oklopdžića, Milene Dravić i Dragana Nikolića, nikad ne bi mogao da poželi da njihovim imenima barataju tako prljavi ljudi. Nadam se da će reagovati i porodice i da će odbiti „počasti“ za svoje bližnje od strane kriminalaca i rušitelja, baš kao što je to, za primer, učinila Mirjana Miočinović, zabranivši naprednjačkim vlastima u Subotici da zloupotrebe ime Danila Kiša – kaže Dejan Atanacković.

Zoran Hamović, glavni urednik izdavačke kuće Clio i predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) smatra da je svaka svaka inicijativa da se na valjan način odužimo piscima i veličinama u kulturi i našoj kulturnoj istoriji dragocena ali da u njoj moraju učestvovati stručnjaci i građani.

– Ono od čega zavisi rezultat takve inicijative je da li u tome učestvuju stručnjaci ili ne i da li je ta inicijativa dobrodošla kod svih građana. Ukoliko se radi na ispravan način, ukoliko se poštuje procedura i ukoliko svi oni koji u tome učestvuju daju svoj potpis za ono što će ostati iza nas. Ako mi kao građani ne stojimo iza tog potpisa, onda mi se čini da neće biti ni odgovarajuće podrške – kaže Hamović dodajući da bi voleo da Mika Oklop dobije valjano obeležje u Beogradu.

– On to svakako zaslužuje ali treba ukazati na to da i drugi pisci takođe to zaslužuju i da bi mi kao generacije i kao oni koji su deo ove epohe, morali da im se odužimo. Ono na čemu bi trebalo insistirati je da najbolji poznavaoci dela tih pisaca moraju neminovno učestvovati u oblikovanju spomen obeležja kao i načinom na koji se ono postavlja – zaključuje Zoran Hamović.

Promašaji

Milan Vlajčić skreće pažnju da su pogrešni spomenici podizani i za vreme prethodne vlasti kao, recimo bista Korneliju Stankoviću koji je preminuo u 33 godini, a na spomeniku deluje kao starac. – Ispod moje terase je pre petnaestak godina postavljena, na jednom malom travnjaku, spomen-bista velikom srpskom kompozitoru Korneliju Stankoviću (1832-1865). Sada ova bista služi da se oko nje uneređuju kućni mezimci raznih pasmina. A na bisti čoveka koji je umro u 33. godini života, lice čoveka koji je u najmanju ruku blizu stotke! Kad sam na svečanom otvaranju skrenuo pažnju lokalnim demokratskim odbornicima na ovaj promašaj, otkrio sam da je spomenik gradio anonimni vajar koji je imao tapiju na slična kulturna zlodela. – podseća Vlajčić.

Naknadna oduživanja

Kao izričiti protivnik naknadnih oduživanja umetnicima Vlajčić skreće pažnju da im treba olakšati životne uslove dok su među nama. – Tvorac „Stradije“ i „Dange“ Radoje Domanović je poslednjih godina života zarađivao crkavicu kao korektor Državne štamparije i saradnik policijskog glasila, a onda krenuše da mu se naknadno odužuju. Pre tačno deset godina je u krajnjoj oskudici i gladi preminuo sjajan pesnik Novica Tadić. Sretao sam ga, izgledao je kao avet, gord i ponosan. Neki kritičari i akademici, antologičari i urednici izdavačkih kuća sada mu pripremaju sabrana dela, zalažu se za njegovo visoko mesto u nacionalnoj književnosti (kao rođeni Crnogorac, sada je i tu na vetrometini). Niko od njih se nije setio da mu obezbedi mesto u nekoj izdavačkoj kući ili biblioteci. Dok se moglo. Ali, lakše je ovako, nemaš mrgodnog pisca (takav je bio Novica) uz sebe. – kaže Vlajčić.

„Mnogo parkova“

Zbunjujuće je i što Goran Vesić najavljuje da će park između ulica Petra Kočića i Đorđa Vajferta poneti ime Mike Oklopa, iako je pomenuti prostor poznat kao Neimarski park, a od 2005. godine kao Park mira Jelena Šantić.