Foto: Privatna arhivaKarikaturista Muhamed Đerlek Max mogao je da bude mnogo šta. Milicajac i šofer, neki zanatlija, stomatolog, da deli pravdu u ime naroda. Mogao. A, nije. Nešto su bili dečački snovi, nešto mu nije dato, nešto nije išlo od ruke, ono što mu se, baš, nije dopadalo moralo je da bude zadovoljeno. Sve što je moglo, a nije, Muhamedu Đerleku Maxu zamenila je karikatura.
Iz svog ugla počeo je da gleda i tumači svet, jer ne voli da mu drugi serviraju istine, već da do njih dođe sam.
– Osmislio sam svoj ugao iz koga posmatram i tumačim svet i trudim se da budem objektivan, da očistim svoj sud o viđenom i doživljenom, od emocija i svega onog što bi moglo da učini moj komentar obesmisli – objašnjava Max rad iz svog ugla, jer je tada siguran da ono što radi „vredi i da koristi nekom, jer tako na svoj način promišljam o suštinskim odlukama ljudskog karaktera, o konstantnim ustaljenim odnosima i poput Robina Huda umesto mačem, karikaturom otkidam osmeh od onih koji su od naroda oteli osmeh i taj osmeh vraćam narodu“.
Premišljanje o vraćanju otetog osmeha narodu trajalo je dugo. Max, student Pravnog fakulteta, počeo je da radi kao ilustrator u beogradskom listu Elektronik, koji je uređivao Novica Softić.
– Radio sam ilustracije i razmišljao o karikaturi, ali kad god bih pomislio da počnem da ih radim, oblio bi me znoj i nastajala je blokada – priča o vremenima premišljanja i razmišljanja.
Nestalo ih je pred kraj osamdesetih, kada se, tada apsolvent prava, odvažio da zakuca na vrata lista „Jež“. U „mapi“ je bilo četrdesetak radova.
– Predao sam radove i rečeno mi je da dođem za nedelju dana. Kad sam ponovo došao, sekretarica mi je predala „mapu“, koju sam osmotrio i učinilo mi se da je iste debljine kao kad sam je doneo. Sekretarica me je uvela kod urednika Ivanovića i, tek, tu mi je rečeno da su odabrali desetak mojih radova i da saradnja može da počne. Pao mi je kamen sa srca. Sećam se, da mi je prvi honorar bio, za mene tada, velikih 100 maraka – priseća se prvi novopazarski profesionalni karikaturista.
Seća se da ga je urednik pitao da li je Likovnu akademiju završio u Pragu, jer ga je ime Max Đerlek (Gerlek), asociralo na slovačku nacionalnu manjinu „čiji su pripadnici išli da studiraju likovnu umetnost u Prag“. Odgovor na to pitanje dobio je slučajno posle petnaestak godina.
Prvo je osvojio prestonicu, pa tek svoju čaršiju. Po nagovoru novopazarskog književnika Šabana Šarenkapića i pokojnog novinara Riza Kolašinca, saradnju je ponudio lokalnom listu Bratstvo. Sa urednikom lista Ismetom Rebronjom odmah se dogovorio da radi karikaturu i strip sa lokalnim govorom.
– Počeo sam da „tretiram“ pazarske problema. Posebno se strip sa lokalnim govorom nije dopao dežurnim policajcima tog vremena – priča Max.
Komitetskim dežurnim policajcima, sa čuvenog i u svim vremenima aktuelnog trećeg sprata, lokalni govor je smetao globalnim stremljenjima. Urednik Rebronja je savetovao da se toga mane „jer oni gore prate sve“.
Maxu je, opet, „kamen sa srca pao“, kada je 1983. godine odlučio da „zaledi“ studiranje prava i posveti se karikaturi.
Istovremeno je počeo karijeru dizajnera industrijskih i unikatnih tepiha u holding kompaniji „Vojin Popović“, gde je proveo više od dve decenije.
– Rekao sam im da ne znam šta je moda, ali znam šta je lepo. Zato modu neću da ganjam. Držao sam se slogana direktora Dulja Plojovića i „Jugoeksporta“ – „I slika na patosu“. To sam primenjivao i bilo je dobro – kaže ovaj karikaturista, koji je uradio brojna grafička rešenja za logo novopazarskih preduzeća i ustanova.
Najdraža su mu rešenja za svoje bivše preduzeće, Regionalno pozorište i Kulturni centar, jer „dobar grafički dizajn traži duhovito rešenje, a imao sam ga zahvaljujući karikaturi“, koja mu je donela i neke neprijatnosti.
Između komitetskih primedbi „na pazarizme“ u stripu, i novih neprijatnosti prošlo je puno vremena. Kada je došlo do raskola u Islamskoj zajednici (IZ) u Srbiji, 2007. godine, u dodatku Danasa Sandžak Danas, objavljena je karikatura „Reisulejman“. Na njoj je tadašnji poglavar IZ Srbije Adem Zilkić prikazan kao Čarli Čaplin.
– Taj broj Sandžaka Danas je razgrabljen, a mene su zaustavljali na ulici i govorili da sam im otvorio oči. To se poklopilo sa našim štrajkom u preduzeću „Vojin Popović“ i tada sam dobio poruku da ću da završim u kesi za meso. Imao sam pizmu od opcije Sulejmana Ugljanina. Bilo je to strašno vreme, kada su se politički protivnici pucali, pa je bilo mrtvih i ranjenih i slučajno ranjenih sa trajnim posledicama – objašnjava Max, koji je zahvaljujući karikaturi dobio mesto u Kulturnom centru i doneo odluku da, konačno, diplomira na Pravnom fakultetu.
Devedesete godine donele su saradnju sa Borbom, Našom Borbom i Danasom, ali i učestvovanje na festivalima i dobijanje nagrada, u šali kaži da mu je prva nagrada bila „šamar od mog starog“.
Najdraža karikatura mu je ona kada Kineski zid pokušavaju da nastave tarabama, ali su mu drage i one iz perioda rušenja SPS vlasti, antiratne, pa iz vremena kada je Ugljanin pokušavao da sruši lokalnu vlast i ekološke karikature.
Kaže da je za dobu karikaturu potrebna dobra ideja, „ako nema dobre ideje, nema ni dobre karikature“. Osami se u ateljeu i traži rešenja za dobar „komentar“ na svakodnevna rešenja.
Umetničku crtu Max je imao od ranog detinjstva, kada je na zavesi, rađenoj bodljikavim vezom, video skrivenog goluba, a na plafonu prekrečavanim po nekoliko puta, na „reljefnim“ delovima viđao neke svoje slike.
– Počeo sam da prstom crtam po vazduhu. To sam samo ja video i razumeo. Prvo sam naučio da crtam, pa da pišem. Moj talenat je primetila nastavnica likovnog Mira Cukavac i predlagala mom ocu da me upiše u umetničku školu u Herceg Novom. Naravno, to nije dolazilo u obzir. Moj stari se branio da sam mali da se odvajam od kuće, da je to daleko. I, tako sam ostao u Novom Pazaru, iz kojeg sam uvek želeo da odem, ali nikad nisam otišao – seća se Max.
Priseća se da je u osnovnoj školi čitao mnogo, ali ga je mrzelo da piše lektire i domaće zadatke, bilo mu je to gubljenje vremena. Prepričanu lektiru ili domaći zadatak iz srpsko-hrvatskog „čitao“ je sa praznih listova. Sve dok ga nije ocinkario drug iz klupe.
Umesto umetničke škole, protiv svoje volje upisali su ga u gimnaziju. A, on hteo na zanat. Dopadalo mu se da radi kod rođaka u radio-tv mehaničarskom servisu.
– Gimnaziju sam prihvatio tek u trećoj godini. Do tada sam sve radio da me ispišu ili isteraju, čak sam na časove, kad je bilo lepo vreme, išao bos. Ni to nije pomagalo. Morao sam da završim tu školu, a posle nje malo „probao“ studije stomatologije, pa završio na pravima – prolaze sećanja kroz srednju školu.
Odrastanje i život obeležile su mu tri mahale Jošanica, Parice i Ćukovac.
Rođen je u naselju Jošanica, u ulici na koju se naslanja Stara čaršija. Mala ulica, čijom ivicom je proticao jaz „sa kog je voda mogla da se pije“, imala je uređene avlije i bašče, „u kojima je rađala svaka voćka i dobro uspevalo cveće i povrće“, a komšiluk disao jednom dušom, „niko nije pitao ko si i šta si“.
Otac, geodetski stručnjak, dobio je stambeno proširenje, na obodu naselja Parice, u centru grada.
– Preselili smo se u hacijendu. Na jednom ulazu živela je moja porodica, a na drugom porodica doktora Raca Popovića (otac profesora Saše Karamarkovića, hirurga – p.a.). Za to vreme kuća je bila savremeno opremljena. Imala je i kompletno opremljeno kupatilo. Mnogima nezamislivo i nedostižno. Ispred su bile stambene zgrade u kojima su živeli stručnjaci sa svih strana, jer je bilo vreme industrijalizacije Novog Pazara. Iza zgrada bio je veliki prostor, na kojem smo igrali fudbal, igrali se Nemaca i partizana, devojčice iznosile lutke i krpice. Bili smo kreativni. Imali smo samo problema što niko nije hteo da bude Nemac, al smo se „grabili“ ko će da bude milicajac i šofer. Iza tih zgrada, uvek je sijalo sunce – seća se svog detinjstva.
Odrastanje i formiranje porodice, odvijalo se preko puta „sunčane ulice“, u naselju Ćukovac. Porodica Đerlek tu je napravila kuću, koja je na tom mestu bila do pre tri godine, kada je počela izgradnja višespratnice. Maxu su u srcu ostali Jošanica i Parice, a Ćukovac mu nikada „nije legao“ iako je tu ostario. Nadmenost „ničim izazvana“ novih komšija nije mu prijala. Kad „pukne na sve“, osami se u svom ateljeu sa karikaturom bez reči, čekajući da ga „pogodi“ dobra ideja.
„Čitanje“ sa praznih listova ostavio je daleko i sad su samo lepo sećanje na đačke nestašluke. I pisanje mu ide od ruke „bez hladnog znoja i padanja kamena sa srca“. O danima kada nije dobio dozvolu za umetničku školu u Herceg Novom, ostavio je trag da se zna.
„Moji roditelji su taj predlog odbili bez komentara. Otac je hteo da upišem gimnaziju. Ja to nisam želeo. Odlučio sam, da ako već ne mogu da pohađam likovnu školu, postanem električar, po uzoru na mog bliskog rođaka Ismaila Badića. Očeva volja je pobedila. U jesen 1958. godine, nevoljno sam zakoračio u gimnaziju, gde sam, umesto da pažljivo pratim predavanja, ja crtao. Najpre bojažljivo, a posle opušteno, rekao bih drsko. Profesorima je to smetalo. Meni nije jer sam uspeo da upamtim deo predavanja, što se kasnije pokazalo da nije dovoljno za dobar uspeh.
Negde pred kraj prvog polugođa prvog razreda, pošlo mi je za rukom da uradim karikaturu sa likom profesorice matematike, inače stroge i pravedne žene. Ali, ne lezi vraže. Profesorica je primetila da ne pratim predavanja i da skrivam nešto. Prišla mi je i zatražila svesku. U svesci je bio crtež, a na crtežu njen lik u karikaturi koja je bila naivna… dečija.
Dok je posmatrala crtež, krišom sam na njenom licu primetio nezadovoljstvo. Ipak, je kroz smešak prokomentarisala da nije toliko debela. U odeljenju se začuo žamor i smeh. Odlučila je da uozbilji situaciju i sve podigne na viši nivo. Odnela je karikaturu na sprat iznad, do „predsednika žirija“, direktora škole Milomira Petrovića, koji je odmah konsultovao mog oca, „člana žirija“. Odlučili su da me nagrade i dodelili nagradu PREKOR.
Posle toga, na kratko sam prestao da crtam, da bih posle to isto nastavio da radim sa još većim žarom uz povremene opomene strogih profesora. Nisam promenio te navike ni onda kada sam upisao stomatologiju, na kojoj sam se zadržao kratko. Te navike nisam mogao da se oslobodim ni kasnije na beogradskom Pravnom fakultetu, koji me je „oduševljavao“ isto koliko i gimnazija. Tako sam svojom voljom likovnu školu maturirao kao gimnazijalac, a da sam Likovnu akademiju diplomirao na Pravnom fakultetu. Neverovatno! I danas crtam… A nagrade su drugačije. Ne liče, hvala Bogu, na onu iz 1968. godine“.
Nadimak Max dobio je u gimnaziji. U odeljenju je bilo „moderno“ da Bošnjaci dobijaju srpska, a Srbi bošnjačka imena. Rastko je postajao Rasim, a Sabahudin Zoran i obratno. On je svoj nadimak, za sva vremena, dobio jer je stalno koristio uzrečicu „maksimalno“.
– U Pazaru nadimak, uglavnom, odslikava neku osobinu. Čuveni Aljo Nemac je dobio nadimak još kad je bio mali. Bio je plav i najviše podsećao na Nemca, pa je u igrama partizana i Nemaca bio ovo drugo. Šljunak je dobio nadimak, jer je, sa velike razdaljine, kamenom mogao da pogodi kokošku u glavu. Nadimak dobiješ, sa njim odrastaš, ideš dalje i kao unikat živiš – objašnjava Max „poreklo“ pazarskih nadimaka.
Biografija
Max Đerlek je rođen 1953. godine u Novom Pazaru, gde je završio osnovnu i srednju školu. Po obrazovanju je diplomirani pravnik, a po zanimanju karikaturista i dizajner. Član je ULPUDUS-a, SULU i NULUS-a.
Učestvovao je na više kolektivnih izložbi na prostoru velike Jugoslavije i u inostranstvu. Samostalno je počeo da izlaže 1993. godine i imao je do sada 16 izložbi.
U kolekciji ima mnogo nagrada, a najznačajniji su mu zlatni, srebrni i bronzani Pjer, najdraži mu je onaj prvi, srebrni, dodeljen 1990. godine. Tu je Specijalna nagrada za crtež na Svetskom festivalu za karikaturu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
