Muharem Bazdulj: Sve što nas okružuje priziva distopiju

Dnevnopolitički jezik je zatrovan i teško proziran, suštinski lažljiv i pretvoran, dok se u kulturnom sektoru vrednosne tendencije mnogo iskrenije ispoljavaju. Zbog toga je kultura kod nas još uvek važna, koliko god bila sirotinjska – kazao je za Danas Muharem Bazdulj pisac, novinar i prevodilac.

On je predstavio svoju novu knjigu Posljednji muškarac, koju je objavio Vulkan, na čijem će sajamskom štandu, 26. oktobra potpisivati primerke svog novog dela.

* Recite nam više o vašoj knjizi „Posljednji muškarac“, kako ste se odlučili za žanr i šta vas je inspirisao da se bavite baš ovom temom?

– Roman je ponešto futuristički; dešava se tokom 2027, sa flešbekovima koji idu unazad do 2020. U njemu se imaginira svet sličan našem, ali s jednom velikom razlikom. U tom svetu se više ne rađaju muška deca. To je ponešto distopijska vizija sveta bez sinova.

* Da li u trenutnom svetskom društvenom uređenju uviđate nešto što vodi ka distopiji?

– Meni se čini da apsolutno sve vodi ka distopiji. Često mi se učini da je logičnije da je naš svet plod mašte nekog scenariste sklonog tragičnoj satiri, negoli stvarnost. A ako pitate šta vodi ka distopiji, lakše bi bilo reći šta ne vodi, pošto praktično sve što nas okružuje priziva distopiju.

* Često se u „naučnofantastičnim“ delima provlači kritika realnog društva i poretka, da li u vašoj knjizi čitalac nailazi na indirektnu kritiku stvarnosti?

– Naravno da nailazi. Ako ne ciljate čisti eskapizam, romani smešteni u budućnost, uvek suštinski govore o sadašnjosti, ali s malo pomerenim fokusom. Važno mi je, međutim, da naglasim da u Posljednjem muškarcu nema naučnofantastičnih elemenata na način na koji se oni pojavljuju, recimo, kod Asimova, Artura Klarka ili Roberta Šeklija. To nije, u takvom smislu, žanrovski roman. On je, kao u onoj Kunderinoj definiciji romana, primer istraživanja postojanja, a pomeranje u budućnost mi je bilo nužno da bih mogao koliko-toliko da opišem kako se u srednjoročnom okviru menja svet kad se desi nešto što izgleda nezamislivo.

* Da li vam je kao muškarcu bilo komplikovano da pišete iz ženskog ugla – pošto je glavna junakinja pedesetogodišnja žena?

– Jedna od najvećih lepota književnosti, bilo da ste pisac, bilo da ste čitalac, jeste mogućnost da pobegnete od sebe, da stanete, kako se to kaže, u tuđe cipele. U tom smislu, volim da pišem iz ženske perspektive, i neke od meni najdražih priča koje sam napisao, u knjizi Čarolija, recimo, pisane su iz prvog lica u ženskom rodu. Ovde je to ipak drukčije, pošto je roman pisan u trećem licu, mada glavna junakinja koja je i fokalizator jeste žena. Čini mi se da u knjizi koja se zove Posljednji muškarac morate priču da ispričate iz ženske perspektive, kao što i priču o poslednjem čoveku, ako se već gađamo žanrovskim konvencijama, mora da ispriča android.

* Da li se knjiga dotiče ravnopravnosti polova, pošto se može pomisliti da postoji mala asocijacija, pa, po vašem mišljenju, da li je došlo do jednakih prava u društvu i na šta delo u tom smeru ukazuje?

– Nisam, naravno, pisao esej ili studiju, pa se nisam bavio ravnopravnošću polova kao temom, ali u ovakvoj knjizi, na neki način, ne možete da pobegnete od asocijacija na tu temu. Kroz celi roman se provlači istorija borbe za ravnopravnost polova te se kroz različite prizme posmatra kako je ta ideja sprovedena, odnosno, kako ju je uopšte moguće sprovesti. Moja knjiga je roman, pa ne daje nikakve eksplicitne recepte, ali na jednom nivou, makar i šaljivo, sugeriše da bi svet možda bio bolje mesto kad muškaraca uopšte ne bi bilo. A ako me pitate kao građanina, i ako se pitanje odnosi na Srbiju ili njoj susedne zemlje, jasno je da se ovde, kad je reč o pravima žena, kaska u odnosu na razvijeni zapadni svet, usprkos simboličnim potezima gde žene eventualno preuzimaju neke od vodećih političkih funkcija i slično.

* Koji je status novinarstva i književnosti, kojima se vi bavite, kod nas u Srbiji?

– Svi smo svedoci da novinarstvo prolazi kroz teške dane. Pišem za novine od 1996, za srpske i beogradske od 2003, i bez ikakve teatralne apokaliptičnosti, stanje, po mom iskustvu, nikad nije bilo gore. Ozbiljno novinarstvo u štampanim medijima, a takvi mediji su, po mom mišljenju, kičma celokupne medijske scene, praktično je na samrtnoj postelji. Da se da odgovor čega je to posledica, trebala bi nam čitava knjiga, a možda ni cela jedna knjiga ne bi bila dovoljna. Pomalo sam se bavio time u mom prethodnom romanu Kvadratni koren iz života, u kome je glavni junak novinar. Taj moj junak, koji je celi profesionalni život posvetio novinarstvu, kaže na jednom mestu – „Preživeće tabloidi i stranački bilteni, kao što će i apokalipsu da prežive bubašvabe i stenice, ali novina biti neće“. Čini mi se da smo jako blizu realizaciji takvog scenarija. Novinari i urednici tu nisu najkrivlji, ali nisu ni posve nevini. Ako su vlasnici novina sve podredili profitu, pa je ozbiljno novinarstvo stradalo u toj kalkulaciji, kod novinara i urednika se desila kombinacija potcenjivanja publike i potpunog podleganja virusu interaktivnosti pa gomila novinara više vremena, truda i energije troši na emotivno-moralističke statuse na društvenim mrežama, nego na tekstove i članke koje pišu.

* Kako generalno opisujete status kulture u našem društvu?

– U dve reči: stabilno marginalan. I da se razumemo, ne mislim da je to do kraja loše. Sa te svoje marginalne pozicije, kultura u mnogo čemu služi kao lakmus-papir celokupnih društvenih kretanja i kao avangarda sukoba koji su tek pred nama. Dileme koje se nalaze pred Srbijom lakše je iščitati kroz varnice koje ponekad blesnu na kulturnom polju, nego kroz stranačka nadgornjavanja u parlamentu ili u medijima. Dnevnopolitički jezik je zatrovan i teško proziran, suštinski lažljiv i pretvoran, dok se u kulturnom sektoru vrednosne tendencije mnogo iskrenije ispoljavaju. Zbog toga je kultura kod nas još uvek važna, koliko god bila sirotinjska, ako niste miljenik vlastodržaca ili upravljača stranim fondacijskim novcima.