Munjevitost i rafinman

I zaista, Sudbin kao da je probrao i baštinio sve ono najbolje iz ruske i zapadnjačke pijanističke škole – usredsređen na rad visokih klavirskih ciljeva od malih nogu, ovaj umetnik prošpartao je Starim kontinentom i klasama istaknutih pedagoga vođen žeđu za sviračkim znanjem. Rezultat je veoma moderan interpretativni izraz, na oštrici brijača, obdaren zanosnom veštinom i savremenom muzičkom mišlju. Prava je sreća da Jevgenija Sudbina u koncertnoj sezoni „Steinway & Sons predstavlja“ imamo prilike da na podijumu Kolarčeve zadužbine slušamo u njegovim najboljim godinama. Nastup koji nam je u Beogradu priredio, nosio je upravo sve naročitosti jedne temeljne i sadržajne poduke, obeležene visokooktanskim talentom, a koji je investiran ovde u zavidnu karijeru sa velikosvetskim šikom.

Jevgenij Sudbin odabrao je decentan program da se prvi put predstavi beogradskoj publici. Sam start već je obelodanio njegove upečatljive bazične kvalitete – munjevitost i rafinman. Tako je uvodni par Skarlatijevih Sonata (K197 ha-mol, K455 Ge-dur) uveo slušaoce u svet najpre prefinjene skladnosti tonskih odnosa i opojnog tempa u prvoj, odnosno bujne ‘novotalasne’ nervoze u onoj drugoj.

Usledile su Betovenove Bagatele op. 126, toliko moderne sa svojim unikatnim raspoloženjima, koja Sudbin među sobom konfrontira, pojačavajući na taj način njihove uzajamne osobenosti do tačke što ih čini apsolutno razumljivim i sadašnjem uhu -one br. 2 i 4 kao da sasvim najavljuju vedru žestinu rok benda Franz Ferdinand u svom mladićkom tumačenju. No, uslediće odmah zatim Šopenova Balada br. 3 sa svojim londonskim šmekom, specifičnim zgušnjavanjem vremena i poigravanjem njegovim protokom, iznoseći na svetlost dana gotovo pa nepoznate planove ovog remek-dela, koji mu momentalno pridodaju autentičnu auru.

Ali, Sudbinov Skrjabin – uz uvodnog Skarlatija – definiše uzlaznu putanju ovog umetnika u 21. veku. Sonata br. 5 jednostavno je briljantan prikaz interpretativne veštine i upečatljivosti nepomućene autorske ideje u ovom čitanju. Nokturno za levu ruku uzbudljiva je demonstracija muzikalnosti pijaniste na sceni u sadejstvu sa potpunim spokojstvom, naoko bez imalo napora.

Delikatno treperava Mazurka br. 3 op. 25, poslužiće zapravo ovde kao svojevrsni uvod za vihorni vrhunac večeri – Sen-Sansov „Danse Macabre“ u Sudbinovoj transkripciji. Pa, furioznost Sudbinovog klavirskog i aranžerskog podsticaja u ovom Sen-Sansovom delu nedvosmisleno je nosila, bez trenutka predaha. Bili ste fascinirani gejzirima onih gromoglasnih salvi koje stalno podižu doživljaj do vrhunca. Zato je još malo Skarlatija na bis smirilo svojim emotivnim i tonskim obiljem malopređašnju gromadu sviračke žestine. Jer, Jevgenij Sudbin svoju umetničku energiju ipak najbolje pokazuje u kontemplativnim delovima repertoara. A oni su stvarno nezaboravni, bez imalo sumnje.