Foto: Shutterstock/AsiaTravelNije slučajno što nekako uvek ima povoda da se priča i piše o Murakamiju – ovaj pisac je uvek prisutan, plodan, njegova dela se ekranizuju, aktivan je u javnim nastupima, a odskora je fanovima omogućena poseta biblioteci koja je posvećena njegovim delima i ličnim predmetima.
Ovaj autor je, dakle, doživeo da mu za života bude podignuta neka vrsta muzeja, i to na Univerzitetu Vaseda gde je i sam studirao dramu.
U njoj se nalazi veliki broj Murakamijevih knjiga, preko tri hiljade, u prevodu na pedeset svetskih jezika, a tu se čuvaju i fanovima su dostupni spisi iz njegove lične arhive.
Pozdravljajući ovaj projekat Murakami je biblioteci poklonio i svoje ručno pisane rukopise, kao i kolekciju od 20 hiljada muzičkih ploča. Posetiocima je svakako najzanimljivija replika Murakamijeve radne sobe, u kojoj je napisao najveći deo svojih knjiga, a koju ovde posetioci imaju priliku da obiđu.
Često se postavlja pitanje kako to da Murakami još uvek nije dobio Nobelovu nagradu. Neki misle da se čeka da napiše još naslova koji će postati najbolje knjige svih vremena – da još nije dao najbolje od sebe, a nagrada ume da uspava… Raspravlja se i o tome o čemu će u narednoj knjizi pisati – to će svakako biti opet nešto novo, neobično, neočekivano, a opet blisko i zabavno.
Gledajući unazad Murakamijeva dela obeležila su nekoliko generacija čitalaca. Prva knjiga sa kojom se pojavio na književnoj sceni – „Slušaj pesmu vetra“, pojavila se 1985.
Međutim, tek sa sa romanom „Norveška šuma“ stekao je slavu i to je i dalje delo omiljeno kod čitalaca, roman od koga obično započinje čitanje Murakamija. Kod nas je prevedeno 14 njegovih knjiga u izdanju Geopoetike.
Murakami – preporuke za čitanje
“Norveška šuma” je priča o ljubavi, seksualnosti, mladosti, svim teškoćama na tom putu odrastanja pre svega razvoju kroz susret sa prvom ljubavlju.
Naravno, ona ima i sloj socijalne tematike jer je reč o studentma u vreme protesta kasnih šezdesetih. Naslov ascocira na pesmu Bitlsa, “Norveška šuma”. A slična veza sa drugim delom pojavljuje se i kada je u pitanju naslov zbirke “Muškarci bez žena” koja aludira na Hemingvejev istoimeni roman. Tema je opet neostvarena ljubav.
Kao i mnogi savremeni pisci Murakami se ne suzdržava da iznese svoj stav o nekom aktulenom pitanju. Naravno, on to čini i u svojim delima, pre svega u u serijalu 1Q84 čiji naslov aludira na Orvelovu 1984-tu.
U tom romanu paralelno posmatramo događaje iz te 1984. i navedene misteriozne godine 1Q84, a knjiga duboko zadire u proobleme naše epohe kao što su nasilje, ubistva, neprodubljeni međuljudski odnosi, sakrivanje osećanja, manjak saosećanja sa drugima.
Posebna tema su filmovi nastali po Murakamijevim delima. Ima ih za sada sedam, i svaki od tih pokušaja ekranizacije nailazio je na različite reakcije.
Iako je protekla godina bila obeležena koronom, koja je stopirala mnoge projekte, ipak je na filmsko platno dospelo još jedno Murakamijevo delo – film „Povezi me“.
Iako se očekivalo neočekivano, opet se podigla prašina, možda i više nego u svim prethodnim sličnim prilikama.
Film prikazuje reditelja i glumca Kafuku i mladu ženu, Misaki, koja mu je dodeljena kao vozač. Tokom vremena koje provode zajedno raspetljava se bolna emotivna priča, otkriva se mnogo toga što junaci u sebi nose i kriju a njihov odnos postaje specifičan.
Nije slučajno da je film dobio nagradu za najbolji scenario u Kanu, a uvršten je i u izbor od deset filmova u konkurenciji za „Oskara“ za najbolji film van engleskog govornog područja.
Specifičnost stila ovog autora verovatno je i u korišćenju elemenata fantastike. On to čini na autentičan način – to nije fantastika na kakvu smo navikli u žanrovskoj književnostu u SF romanima, ili epskoj fantastici. Ona ovde služi da prikaže unutrašnji svet junaka, a nekada je alegorija vezana za neke socijalne pojave, itd.
Cilj tog pristupa nije da nam omogući beg od stvarnosti, već naprotiv, da nam nju što snažnije ogoli, oslika, kao I stvarne ljude, životne situacije – da otkrije istine koje mnogi kriju, da ide dublje u dušu i podsvest. I sam Murakami priznaje da ukoliko ne bi koristio fantastiku, bio bi običan, ne bi to bio on.
Inspiracija je, po njegovom ličnom priznanju, ipak, u stvarnosti. Sam kaže da je sve počelo kada je 1978. bio na bejzbol utakmici i posmatrao udarac Amerikanca Dejva Hiltona.
U tom trenutku nešto se dogodilo – shvatio je da treba da napiše roman, pa je te večeri, došavši kući, počeo da piše – ova anegdota, ili istina, je možda poruka za buduće pisce i stoji na prvoj strani Murakamijevog sajta.
A taj sajt je još jedna prilično šokantna činjenica vezana za Murakamija – tu se može pronaći mnogo ličnih detalja o ovom piscu koji gotovo da nema tajni pred publikom – otkriva svoj jelovnik, kakva atmosfera i muzika mu prijaju za stvaranje, ali, naravno, ne može da otkrije onaj tajni sastojak koji njegovom stvaralaštvu daje karakterističnu privlačnost.
Kako je napisao neke od svojih najboljih knjiga
Čest je slučaj da se prepiska pisca sa nekim važnim ljudima, izdavačim tek posthumno otkriva javnosti, ali kod Murakamija je i to obrnuto – njegovi izdavači moraju da paze šta pišu, kako se ponašaju prema autoru jer će sve to dospeti na pomenuti sajt, a iz tih pisama može se rekonstruisati i nastanak određene knjige, kako je izgledala u prvoj ruci, koje su ismene izvršene itd.
Murakamijeva popularnost i to da su njegove knjige među najprodavanijima kod nas ne dovodi se u pitanje.
“Prvo lice jednine” je poslednja knjiga ovog autora koja se pojavila u izdanju Geopoetike svega deset meseci nakon svetske premijere. Prevod sa japanskog jezika uradila je Divna Glumac. U pitanju su priče nastale tokom poslednje tri godine. Njih sedam je prethodno objavio u poznatom književnom časopisu Bungakukai, a osmu, po kojoj je knjiga i nazvana, napisao je namenski za ovu zbirku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
