Muratova: Ako uzmemo jednog Oskara biće pola-pola, kao i sa medom i pčelama

Priča je to o Atidže Muratovoj iz sela Bekirlija u Severnoj Makedoniji, poslednjoj uzgajivačici divljih pčela u Evropi i njenim naporima da ih izbavi iz pohlepe domaćih pčelara.

Film je prošle godine osvojio glavnu nagradu žirija na najvećem svetskom festivalu nezavisnog filma ‘Sandens’, a prikazan je i na prošlogodišnjem Sarajevo Film Festivalu.

Atidžu smo sreli rano ujutro u selu Durfulija, gde živi i unuk njenog brata, Raim, koji se takođe bavi pčelarenjem. Ona je nedavno u tom selu kupila kuću novcem koji je zaradila učešćem u filmu Medena zemlja.

Atidže je neposredna žena, otvorena, dečje veselosti i optimizma. S radošću nam je pokazala kuću i nameštaj, koji su joj kupili autori filma, srećna što će u boljim uslovima nastaviti svoj život. Međutim, kaže, neće ostaviti ni svoju Bekirliju gde je provela celi život i pčelarila.

Putovali smo terenskim vozilom do njenog rodnog sela Bekirlija lošim, neasfaltiranim putem, pun sat, a onda su se ispred nas otvorila brda i ostaci kamenih zidova, nekad punih života. Danas tamo živi samo porodica stočara Huseina Same, koja je takođe deo filma Medena zemlja, te Atidžin brat Feim Muratov.

Atidže nam je objasnila da se snimanje trajalo tri godine i da je često bilo teško poneti svu potrebnu opremu na brda, kako bi se snimile scene, da su sa ekipom postali kao porodica te da je uvek verovala da će film uspeti. Kad je stala i ispred naše kamere, uradila je to kao profesionalac.

Kad smo stigli u njeno dvorište zapalila je vatru, na žaru nam skuvala kafu i zasladila je medom divljih pčela. Bio je to ukus koji nikad ranije nisam doživela – zatvorila sam oči i zahvalila što radim novinarski posao i što sam dobila priliku da sretnem ovu ženu koja nas uči mudrosti življenja, radovanju životu i njegovom smislu.

Atidže Muratova, kako ste počeli drugovati sa divljim pčelama?

– Merak za pčele imala sam još kao dete. U mom selu Bekirlija, samo jedan čovek je pčelario i kad je vadio med, davao nam je pomalo – kod nas je takav običaj. U porodici je bilo nas četvoro dece i med bi odmah nestao, a nama se još jelo. Otac bi nam kupio kilo meda sa pijace, ali ne bi trajao više od dana. Sa bratom smo počeli pčelariti. Napravili smo tri brtve, to su rupe u stenama, i nadali se da će se roj pčela nastaniti. Tako je i bilo, i iz godine u godinu smo imali sve više divljih rojeva pčela, vadili med, imali dovoljno ostaviti i njima, i za nas, i prodavati drugima. Pčelarenje nam je ušlo u krv i traje do današnjeg dana.

Kad pronađete stanište pčela u prirodi, šta potom radite?

– Pripreme počinju od aprila, kad mesta gde želimo privući pčele mažemo biljkama, a kad se u maju počnu rojiti – skupljamo ih u košare i nosimo kući. Celo leto one skupljaju med i u septembru im uzimamo polovinu meda.

Princip ‘pola za pčele, pola za tebe’ aktuelan je kod Vas, iako je danas čovečanstvo suočeno sa izazovom života u harmoniji sa prirodom?

– Pčelari trebaju pčelariti poštujući ovo pravilo i ono je najvažnije. Kad dolazi jesen, kao što čovek prikuplja hranu, tako i pčelama trebamo ostaviti deo meda kojeg su skupili u toku leta. Ako pčele imaju dovoljno hrane iz zime će izaći snažne i rojiće se u toku proleća i biće više pčelinjih društva, oprašivanja cvetova, više biljaka i hrane za sve nas.

Vi ste žena koja razume pčele i živi u harmoniji sa njima. Koja je Vaša filozofija pčelarenja, kako im pristupate?

– Pčele se nikad neće žaliti i pored toga što im ljudi uzimaju med, a ljudi su često nezadovoljni koliko god meda je pčela proizvela. Pčele osećaju vremenske prilike i kad dolazi jaka zima prave više meda, kako bi imale hranu da prezime do proleća. Tada im pčelari trebaju uzeti samo pola meda, kako bi pčele preživele. Kada nas očekuje blaga zima, pčele prave manje meda, zato što to im je toliko dovoljno za život, ali ljudi to ne razumeju i napadaju pčele kako su sakupile malo meda i govore da godina nije dobra. Meni pčele pomažu da i ja lakše prezimim i imam nešto novca u ruci.

Intervju u celosti čitajte na portalu Al Jazeera Balkans.