Musolinijev kanal

Bilo nas je trideset hiljada koje su tokom tri godine ukrcali u vozove i dovezli ovamo. Vojnim vozovima. U konvojima. Po jedan voz dnevno. Deset hiljada ljudi godišnje. Prošli smo kroz celu Italiju. Okupljali su nas na polaznim stanicama – u Ferari, Rovigu, Vičenci, Udinama, Trevizu, Padovi – a potom bismo uveče krenuli. Od kuće i sela oprostili bismo se prethodnog jutra. Došli bi po nas vojnim kamionima, pomogli bi nam da utovarimo stvari, ono malo nameštaja, alatke, stoku ako je ko imao. Sve je bilo uvezano. Sva živina bila je smeštena u kaveze koje smo prethodnih dana napravili od vrbovog pruća, na vrbama u Padskoj niziji nije više bilo nijedne zelene grančice. Iščekujući polazak, svi smo samo pravili kaveze za živinu koju ćemo poneti u Obećanu zemlju, a te vrbove vezice služile su nam da se odvojimo od rodne grude, tako da smo ih već besno otkidali, ne hajući da li ćemo oštetiti drveće. Niko – pre toga – ni u snu ne bi naudio nekoj biljci. Ali sada je gotovo, sada si me odbacila, rodna grudo: idite do vraga i ti i tvoje biljke.

Ti dolasci i odlasci kamiona od naših starih kuća, od najmanjih seoca do sreskih železničkih stanica potrajalo bi čitav dan. Prvi izgnanici pristizali bi tek kasno noću. Kamioni bi se – nakon što istovare njihove stvari – vraćali po nove putnike, sve dok stanični krug ne bi bio krcat. Komesarijat za unutrašnja preseljenja – oni što su prethodnih meseci odobravali molbe, pošto bi pregledali potrebna dokumenta, udarili pečate i doneli odluke: „Ti da, a ti ne“ – već su za svakoga odredili mesto u staničnom krugu prema mestu u vozu, kako bi oni koji će tamo na jugu biti susedi i putovali zajedno. Ali mi to nismo znali. Mislili smo da su to slučajni saputnici koje više nikada nećemo videti. Niko nam ništa nije rekao. Međutim, fašisti su tu bili precizni. I sa svim susedima u staničnom krugu – koji su polako pristizali – već smo počeli da sklapamo prijateljske odnose, premda je tu bilo i ljudi iz našeg sela koji su nam, razume se, već i pre toga, bili komšije. Potom smo mic-po-mic ušli u voz, dugačku kompoziciju koja je stigla u prvim popodnevnim časovima, a vukle su je dve parne lokomotive, s putničkim vagonima iz rata 1915-1918. godine, bila su to kola treće klase u kojima nije bilo zasebnih kupea, s drvenim sedištima i prtljažnikom iznad njih, i vratima za izlazak i ulazak iza svakog drugog sedišta.

Muškarci su stajali pozadi – na kraju kompozicije, u teretnim vagonima, po istom redosledu kao i žene, starci i deca u kolima treće klase, kraj njih su se nalazili susedi iz istih onih porodica koje su u tim kolima. Komesarijat za preseljenja – još pre nego što bi te uvrstio u spisak za polazak – već je sastavio popis svega što imaš ili nemaš i sve je bilo isplanirano: „Tebi vagon, tebi slamarica.“ I u tom vagonu bilo je sve što smo imali, ili ono malo što nam je ostalo: alatke, taljige, stolovi, dušeci, naćve, kredenac, nešto marve. A muškarci su vodili računa o svemu tome, umirivali stoku, pojili je, ili bi munuli neko nemirno goveče u slabine, a potom bi pušili, ili bi se prućili po slami, pretvarajući se da spavaju, srknuvši poslednji gutljaj iz balona s vinom ili rakijom.

Kompozicija bi putovala kroz Italiju celu noć. Najpre kroz Veneto – ili kroz Furlaniju, što važi za one koji bi odatle krenuli – a potom kroz Emiliju Romanju i preko Apenina, gde su se jedan za drugim nizali tuneli. I odmah bi opazio da si u tunelu, ne toliko zbog bubnjanja u ušima koje bi ti se odjednom zapušile, koliko zbog dima iz dimnjaka lokomotive koji bi udario u lučni svod tunela, odbio se od njega i preplavio vagone, prodirući kroz svaki prorez u oplati. A mi da se udavimo od kašlja…

U podne bi se napravio red ispred pulta gde su žene iz fašističke stranke delile porcije vojničkog obroka, čorba i glavno jelo spojeni u jedno, makaroni malo prekuvani – ali topli i ukusni i badava – s parčetom mesa u sosu i čašom vina ili rakije. Uveče – uoči kobnog polaska – drugi obrok s čorbom i šoljom tople bele kafe, a uz to još i hleba i kačamaka koliko hoćeš. Sve su bile medene, te žene iz fašističke stranke, sve iz uglednih porodica, kćeri službenika i učitelja, takođe i kćeri grofova i markiza, koje su delile osmehe našim ženama na odlasku: „Budite časne, služite na čast svom rodnom kraju i Dučeu, kada budete tamo.“ Isto to rekao je i oblasni sekretar iz Roviga – ili iz Vičence, Udina, Padove, Treviza – kada je obišao stanični krug tokom popodneva…

Vozovi bi krenuli uveče – ču-ču… – dok smo mi i dalje držali šolju tople ječmene kafe u ruci, dok bi orkestar opštinske fašističke stranke svirao njihovu službenu partijsku himnu, kompoziciju „Mladost“, dok bi sekretar i dalje uzvikivao „Ura za nas!“ sa pločnika. A svi oko njega – stražari crnokošuljaši, žene iz fašističke stranke i železničari sa stanice – uzvratili bi „Ura za nas!“

„Ura za nas!“ uzvraćale su – ispruživši ruke kroz prozore dok bi voz kretao – naše žene iz vagona treće klase, a uzvraćali su i naši muškarci kroz poluotvorene prozore teretno-stočnih vagona. „Muuuuu“, oglasila bi se i poneka krava dok bi voz ubrzavao, a žene bi se sručile na sedišta.

Prevod sa italijanskog: Mirela Radosavljević

Autor je poznati italijanski romansijer, dobitnik nagrade „Strega“, čija je proza nedavno objavljena u knjizi „Čitanje Italije“ u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs