Mužeotrovnice ili žrtve porodičnog nasilja, društva i podmetanja: Rekonstrukcija istorije u predstavi o trovačicama iz Ćuprijskog okruga

U kragujevačkom pozorištu je premijerno izvedena predstava „Rasvetljivanje slučaja serije ubistava trovanjem u Ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19.veka” rediteljke Anđelke Nikolić.

Tema, na prvi pogled ne toliko tipična za pozorišni projekat, rađena po sudskim zapisnicima i građi iz 19. veka kao i istorijskim radovima i esejima iz tog perioda.

Na maloj teritoriji u varoši Svilajnac i okolnim selima Markovac, Sedlare… dogodio se veliki broj ubistava, dokazano više od 20 trovanjem i to u relativno kratkom periodu od 1862. do 1875. godine. Sve optužene bile su žene, a žrtve u najvećem broju slučajeva muževi ali ne i samo oni, već i zetovi, braća, deca…

Svi slučajevi su povezani, a otrov je uvek „poticao iz jednog izvora” – izvesne Kadivke (čije prezime nije zabeleženo) iz Svilajnca. I njoj se sudi za za ubistvo četvrtog muža Stojana (postoje pretpostavke da je i otrovala i prethodna tri supruga, ali se to tada nije istraživalo), ali i za distribuciju, saučešće i „pomoć” u svim ostalim slučajevima.

Kadivka nije samo prodavala otrov – arsenik već je i „učila” žene kako da ga doziraju, a da se ne otkriju posledice. Tarife su bile u raznim valutama: rublja, cvancik, dukat, plaćanje u naturi… Postojale su i „posrednice” koje su „klijentelu” dovodile do Kadivke i „ugrađivale se u posao”.

U procesu koji 1875. godine vođen u Okružnom sudu u Ćupriji otkriveno je 20 ubistava (a, očigledno ih je bilo i mnogo više) i pet optuženih je osuđeno na smrt. Pet žena dobilo je robiju od 10, 15 ili 20 godina, koju mahom, zbog tadašnjih uslova u kaznionicama nisu preživele, a isto toliko ih je oslobođeno, samo jedna kao nevina, a četiri zbog nedostatka dokaza.

Sama tematika, ali i ogroman naslov predstave, kojoj je prethodio veliki istraživački rad, su prva pitanja za rediteljku Anđelku Nikolić

– Prvi radni naziv projekta je bio „Trovačice iz Ćuprijskog okruga”. Međutim, što smo više i dublje ulazili u meteriji postajali smo skeptičniji i zaključili da nazvati taj skup žena koje su optužene za trovanje pred Okružnim sudom u Ćupriji samo „trovačicama” znači staviti im unapred etiketu i ponoviti stereotpi koji u našoj istoriji postoji – da je zločin ubistva trovanjem mahom vezan samo za žene, odgovara ona i dodaje „da to nije tačno”.

U to vreme masovno su se trovali i političari.

– To je bio vrlo „popularan” način eliminisanja političkih protivnika na srpskoj „sceni” 19. veka jer je u pitanju „suptilan” način, pri kome nije odmah jasno da je u pitanju ubistvo, ističe ona.

Po njenim rečima, „zanimljiva trivija” je da u periodu kojim se sam „doživljaj ubistva trovanjem” kao krivičnog dela bio „malo labaviji” jer se po starom osmanskom pravu trovanje smatralo – prevarom a ne ubistvom jer je ovako išlo:„Ja te prevarim i podmetnem otrov, a onda je na tebi da li ćeš ti to da pojedeš ili popiješ ili ne”.

– To je doba, slično kao danas, peviranja i kada je Srbija isto kao i sada negde između Evrope i istoka i tek počinje da se okreće evropskim uzorima u svim sferama društva pa i u pravnim i zakonodavstvenim, smatra rediteljka Nikolić.

Ali, nije samo u pitanju trovanje, predstava nam na sceni jasno pokazuje i mnoge, na žalost, druge sličnosti sa našim društvom, državom i nama samima.

Kroz nju se provlači čitav niz drugih društvenih problema od porodičnog nasilja i njegovog (ne)sankcionisanja, pravima žena, ugroženim grupama i nacionalnim manjinama, poput Roma.

Gledaocima je predočeno da je knez Aleksandar Karađorđević izdao zvanično „upustvo” vlastima šta i kako postupati sa „ženama odbeglim od svojih muževa”.

Po tom aktu, žena je mogla da odbegne od supruga samo kod oca i majke, najbližih srodnika ili seoskog kmeta. Oni bi najkasnije sutradan morali da pozovu lokalnog paroha kako bi se smesta stupilo u proces „izmirenja sa suprugom”. Na očuvanju porodoce morale su „složno da rade” i svetovne i crkvene vlasti.

Knez Miloš Obrenović nije ni krio da je, po njemu, „izjednjačavanje Srba sa Ciganima ponižavajuće”. Umeo je da istakne „da bi svaki Srbin pre crk’o od gladi nego da pojede jelo koje je spremila Ciganka” i „pre pio vodu iz čanka za pse nego iz Ciganina”, ali…  Zbog ugleda „Srbije u Evropi”, dakle isto kao i danas, pristaje ukazom 1845. godine da Romi pred sudovima imaju tretman kao i Srbi.

Zbog toga, po Anđelki Nkolić, naslov predstave sadrži i ogradu autora prema svemu tome, rezonovanjem u tom trenutku i ishodima suđenja.

– Želimo da svet sve te činjenice iznesemo na svetlost dana u pozorišnom performansu i probamo i sa našim današnjim znanjima kao i saznanjima gledalaca i sadašnjim etičkim normama rasvetlimo okolnosti tog dešavanja i na taj način saznamo što više o tom vremenu i zajednici u kojoj se sve dešavalo i koliko je ta zajednica slična ovoj današnjoj, ističe ona.

Prva asocijacija na čin trovanja iz tog doba je porodično nasilje koje bilo veoma prisutno i sam Miloš Obrenović je bio svestan tog problema vodio računa kako da ga ako ne sankcioniše primiri.

Postoje užasne brojke postradalih žena i dece kao žrtava porodičnog nasilja, koje je bilo je teško dokazivo, a kazne izuzetno male.

– Kao i danas, bilo je to militarizovano društvo, sa ljudima koji su izašli direktno iz ustanaka i borbe sa spoljnim neprijateljem. Kada je Srbija počela da se osamostaljuje i funkcioniše kao slobodna zemlja, nastao je problem šta sa borbenim duhom i tolikom količinom oružja koje je ostalo po kućama. Kao i u našoj skorijoj prošlosti, muškarac više nije hajduk i borac za slobodu, već osoba koja sada u svom porodičnom okruženju nastavlja tamo gde je u ratovima stao, poredi Anđelka Nikolić.

Dramaturški su na sceni slučajevi grupisani po težini kazne. Sem ubistava supruga, u nekim slučajevima je motivacija očigledno finasijka, dobit, nasleđa, nerešene parnice.

– Postoje i delovi sa „nušićevskom atmosferom” u kojoj se više lica udružuje da podmetnu drugom zločin koji su oni uradili iz koristoljublja. Slučajevi da sestra ubije brata su najređi u sudskoj praksi, a njihovu ljubav i naša narodna poezija izdiže na pijedastal. U ovom slučaju, posle smrti roditelja, brat se pojavljuje kao sestrin staratelj koji određuje njenu udaju. Njena pobuna je protiv ugovorenog braka, a njena odbrana da joj je „sve podmetnuto”. Sud je presudio da je kriva, kao i slučaju ubistva deteta, zbog braka sa drugim muškarcem, koje majka nikada nije priznala ni u istrazi ni na suđenju, navodi rediteljka i dodaje da su se neke optužene branile da su od Kadivke, takođe, i nadrilekarke tražile meleme i lekove sa alkoholizam ili polnu nemoć muževa ili dečji fras, a dobile su „nešto drugo”.

Predstava obrađuje i motiv sistemskog nasilja. Više optuženih ali i svedoka na suđenju ističe da su bili izloženi strahovitim mučenjima, fizičkim i psihičkim i jezovoj torturi. Nema dokaza da su počinioci za to ikada odgovarali ili bili sankcionisani.

– Oni su silom iznudili priznanja optuženih, žena koje su sve bile nepismene i sa kojima je bilo lako manipulisati. Na žalost tema je, takođe, aktuelna, zaključuje naša sagovornica.

Društvo, pravosudni sistem i štampa bili su „mnogo blaži” u osudi počiniteljki sličnih dela ako su dolazile iz srednjih i viših slojeva nego onih iz nižih, seoskih i romskih sredina.

Publika ima priliku da formira svoje mišljenje, a tokom rada imali su i učenici farmaceutski škole iz Beograda i svilajnačke Gimnazije.

Prvi, zbog poznavanja toksikologije – zapanjeni kako su opasne materije tada bile legalno dostupne, dok su drugi bili u neverici da su takve stvari mogle da se dogode u njihovoj sredini.

– Bilo im je fascinantno da je tako nešto moglo da se dešava kod nas i to u ne tako dalekoj prošlosti. Mi smo uvek pod uticajem filmova i serija, a kriminal i zločini se dešavaju negde tamo, daleko. Život u našoj zemlji, a pogotovu na selu u malim patrijarhalnim sredinama i u svesti i literaturi se i danas idealizuje. Selo se posmatra kao nešto „čisto i neiskvareno”. Problem su uvek i samo spoljni neprijatelji, kako tada tako i sada, zaključuje Anđelka Nikolić.

Po njima se ništa neće zvati

Tekst predstave nastaje na osnovu zapisnika sa suđenja navedenog u knjizi Obrada Gavrilovića „Ćuprijski okružni sud 1815–1865” (SANU), studija „Po njima se ništa neće zvati: Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka”, „Macke i packe: ogledi iz istorije represije u Srbiji” i „Na belom hlebu” dr Ivana Jankovića, kao i druge građe iz oblasti istorije, etnografije, socilologije, prava i ljudskih prava.

Predstava je nastala u koprodukciji Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, Puls teatra Lazarevac, Seoskog kulturnog centra Markovac i Umetničke grupe „Hop.La!”.

U predstavi igraju: Ivana Nedeljković, Jasmina Dimitrijević, Jelena Cvijetić, Katarina Mitrović, Maja Spasojević Jovanović; specijalna gošća: Šarlota.

Dramaturg je Dimitrije Kokanov, a za scenski govor je bila zadužena dr Dijana Marojević, muzički saradnik je Dragoslav Tanasković, kostimografkinja Sonja Kotorčević, dizajner svetla Radomir Stamenković.

Posle beogradske u Magacinu i kragujevačke u Teatru predstava će imati i premijere i u Lazarevcu i Markovcu 22. i 27. marta.

Više vesti iz ovog grada čitajte a posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Mjuzikl Zorba kragujevačkog Teatra pred beogradskom publikom u Pozorištu na Terazijama

Urušavanje nosećih stubova društva: Nemamo pravo da ćutimo – Pokret građana Kulturna revolucija

Pesnički kolektiv „Svi mi“ na turneji sa performansom „Poezija zna“

Neće nam doći ni Harvard ni Kembridž, već Troteri iz Pekama