MUZIKA JE PUT DO SREĆE

Kakve su se samo raznovrsne veze definisale u polju prelivanja i mešanja popularne muzike i politike od perioda između svetskih ratova do danas – američki folk, ruralni bluz, rasna segregacija, sindikati, Bili Holidej, Dilan, hipici, Vijetnam, Ohajo, pankeri, Džo Stramer i mlađani Toni Bler, Kings Roud, Kingston, Zapa protiv žene Ala Gora, reperi, oni strašni stari i ovi smešni novi, poput Eminema i njegovog marketinškog angažmana protiv Buša mlađeg… U Srbiji, muzika nema ništa sa tom prljavom politikom, bar tako kažu – i uporno ne veruju da po pravilu, ako nema sa politikom, ima veze sa politikantstvom. Ili ipak ima veze sa politikom, pošto je Pesma Evrovizije tako značajna evropska stvar. Čak, Eurosong je značajnija institucija od Međunarodnog suda pravde (kome smo dobro natrljali nos) i Tribunala za ratne zločine (kome uporno natrljavamo nos, a tek ćemo ga pravo natrljati). U rangu je sa Evropskim prvenstvom u fudbalu, ali ipak važniji, jer nas u fudbalu nešto neće. Pobeda na Evroviziji u stvari pokazuje da smo mi vazda bili na pravom putu demokratskih promena, ali oni to nisu hteli da vide. Pobeda na Evroviziji ojačava našu poziciju u borbi za Kosovo. Kad pobediš na Evroviziji, to znači da si najbolji u Evropi.
Ako socio-muzičke fenomene sa početka uporedimo sa dotičnim festivalom (bez ambicija da se mešamo u muzikološke poslove), kristališe se nepremostiva razlika – svi izvođači na Evroviziji podsećaju na boy band grupe, koje ne nose nikakav idejno-ideološki koncept, izuzev kratkotrajnog kupoprodajnog potencijala, ne određuju se po bilo kom pitanju, čiji članovi ne dele i ne zastupaju nikakve stavove, pa ni muzičke (ako se učini da se za nešto ipak zalažu, to ima težinu izjave neke misice da želi mir u svetu). Opšte mesto, i večita inspiracija, da je muzika = subverzija, makar i u krajnje diskretnom i destilisanom obliku, izgleda više nije opšte. (Ako ćemo po ovoj slici suditi, ljudi što mladost i život posvećenički provode komponujući, pišući, vežbajući, zureći u žice, doboš, miksetu, monitor, ili gramofon, svejedno, više nisu tu, ako i jesu, svakako su nepoželjni.) Tako su spektaklom prodefilovali i ljutiti pankeri, i a la Whitesnake rokeri, i šlager-izvođači, i latinski ljubavnici, i seks-bombe, i Dženis Džoplin… Sve može da prođe, imidž se ne stvara nego u trenutku fabrikuje i ne znači ništa (baš kao što na našoj konzervativno-mačističkoj sceni i ulici vlada neočekivani glamrock fazon, a muškarčine se oblače u modu zapadnjačkih queer subkulturnih modela), kao ni sumanute, zaumne i eventualno komične „koreografije“. Pobeda na takvom festivalu za Srbiju je kec na desetku, nek’ je lepo, nek’ je veselo, i samo bez politike. (Da li vas ovo na nešto podseća? Mene na srpsku pesničku scenu. I na to da pesnici čine neku svoju estradu, rezervisanu za „elitu“, van koje ne znače ništa. Zato, kakvi pesnici, takvi i pevači.)
Britanski Independent, vrag mu babin, donosi tekst u kom se tvrdi da naša pobednica predstavlja novu i drugu Srbiju, onu koja je oduševljena Evropom, da je to pobeda nad starim imidžom prominentnih srpskih umetnica, prostitutki u pratnji kriminalaca i ratnih zločinaca, sve u svemu, da je pobeda korak ka EU. Takođe je primećeno da su ex-yu republike blagonaklono glasale za Srbiju, što bi trebalo da bude znak velikog međunacionalnog i međuestradnog izmirenja (za uzvrat, mi ćemo biti tužni što je njihov Adolf tako bedno prošao). Vrući poljupci mira božjeg, samo ne moramo „ono“ da pominjemo, što da nam bude neprijatno, da se prljamo politikom. Puno hvala brate „nezavisni“, nešto sam se zasitio sitnih komplimenata koji liče na tepanje retardiranom malom bratu iz provincije. Pretpostavljam da je lako i lepo upućivati takve poslanice kad imaš grad iz kog potiču i Bitlsi i petostruki šampion Evrope u fudbalu. A kad dugo nije dobro i nemaš ništa, oči su suviše gladne i sumnjičave da bismo ih tek tako zamazali. Zato, neka je večna slava Džonu Pilu sa Bi-Bi-Sijevog radija, čoveku koji je mnogo uradio za muziku našeg vremena. Koliko je Evrovizija uradila, ne znam.
U Beogradu – slavlje, petarde, pucnjevi, rafali, blokiran grad. Proslavlja se pobeda nad Evropom. Da li su to slavili ljudi potpuno drugačiji od onih na Cecinom nastupu i na dssabornom novogodišnjem koncertu? Ili je to ista „elitna masa“? Koja uz Evroviziju razvija svoju „sociologiju slobodnog vremena“? Sve ovo je neka komplikovana postapokaliptična PC upravljačka simulacija? Đinđića i Kenedijeve su pobili mutanti iz svemira? Nagrađena pevačica u poseti parlamentu – ali poseta je apolitična, kao i parlament. Seća li se iko Boba Marlija i koncerta koji je održao na svojoj Jamajci, razorenoj bedom, rasnim i etničkim trvenjima, konstantnim neredima, političkom i stranačkom rascepljenošću i nasiljem, posle kog su pokušali da ga ubiju? Nije Bob bio ni uz jednu od dve suprotstavljene partije, ali teško da je bio apolitičan.
Beograd je oduševljen prilikom da organizuje Eurosong 2008. Apolitični balkanski BBC (RTS, naravno) je na konju (ili na magarcu, videćemo kasnije). Pošto je nedavno Otac Nacije objasnio da su Đinđića ubili Albanci (mutanti), biće nam objašnjeno i kako Srbija cveta bez Đinđića. Ali, ni u raju nije sve pesma. Neprincipijelni rad menadžerskog tima naše pevačice iziritirao je i samu veliku glavu Nacionalnog javnog medijskog servisa nacije i našeg nacionalnog prava da znamo sve nacionalno, i to do crvenila. Kako je to bilo neizdrživo, on gonjen nemirom iznenada nepozvan upade u respektabilnu erteesovsku emisiju, stavljajući na muke respektabilnu autorku, staru zvezdu starih vremena i progonjenu novinarku na pravdi boga zagašenog BK televizijskog servisa. Tek tada videsmo koliko je čoveku teško, da ni pobednička pesma ne pomaže, jer progone ga magarci. Da li će sukob od nacionalnog značaja, RTS vs. Magarci, biti okončan na vreme da se naredna Evrovizija nesmetano organizuje? Ako ima Boga, taj festival će voditi Otac Nacije lično, a između muzičkih numera pesnici srpski kazivaće svoje trans-stihove, i kritičari srpski svoje trans-recenzije – samo lepota, ništa politika. Dva festivala u jednom, konačni šamar Evropi, mat. Ostaje pitanje treba li pozvati Vahabite da učestvuju, zanimljiv je to outfit, da se vidi sva naša bogata raznolikost.
Postoji li način da pretplatu plaćam HRT-u?