Na delu je prodavanje sebe po niskoj ceni

Sam tekst napisan je 1972. godine, a prevela ga je Tatjana Šotra. Ivan Vuković pripada plejadi mlađih srpskih reditelja, pre tri godine predstava „Svrati, reče čovek“ proglašena je za najbolju na festivalu „Joakim Vujić“ u Šapcu, a režirao je i predstavu „Iz života insekata“ s kojom Beogradsko dramsko pozorište učestvuje na ovogodišnjem „Pozorišnom proleću“. Doslovni prevod naslova je provokativan, ali komad je daleko od prizemnog, vulgarnog i zdravozumskog svođenja na tu jednu dimenziju.

– U suštini, kupleraj se vidi na sve strane, u svim segmentima društva. Na delu je prodavanje sebe po niskoj ceni, kao i teza da se za pare sve može kupiti. Ežen Jonesko u tom delu podseća da je i revolucija iz 1968. godine prodata, da je to bilo zamagljivanje očiju narodu, a revolucija je samo mamac da se što duže ostane u žabokrečini. Osnovno je pitanje da li ima revolucije kada su se svi sistemi ukorenili. Revolucijom se maše kao zastavom, kao da narod ima oružje po onom našem „kad ustane kuka i motika“. Lažna nada održava sistem, a sve je dirigovano, brzo moćnici promene strane, jer prvi osete novu struju. To je odraz i magija politikanstva i osnovna osobina političara, jer je to njihovo oružje – ukazuje Vuković.

Na pitanje koliko je srpski teatar angažovan u ovoj našoj sveukupnoj kriznoj stvarnosti, Vuković odgovara:

– Postoji uprošćena teorija angažovanog i neangažovanog teatra. Navodno, ako predstava nije direktno protiv režima, onda pozorište nije angažovano, i da komad mora da ima političku dimenziju. Međutim, stvarnost se može sagledavati iz pozicije porodice, mikroagresije, nasilje samo po sebi nije zanimljivo, ono je ishod iracionalnog nezadovoljstva. Modernost nije sama po sebi neki kvalitet, a samo veliki ljudi su ispred vremena jer teško je videti šta to donosi tamo neko novo doba.

Ežen Jonesko ostavio je dubok trag u pozorištu, ali se ne može svrstati u angažovane pisce ili pripadnike neke političke opcije. U Šapcu su čak dva njegova komada na repertoaru – pored ovog i „Ćelava pevačica“, što je retkost i za razvijenije kulturne sredine.

– Jonesko je pre svega humanista, i nije se izjašnjavao o političkim stavovima, ali je bio izraziti protivnik fašizma. NJegova vodilja je: „Ako dozvolite da sam ja – ja, onda sam ja svet!“. Onda smo i svi mi svetovi. To je univerzalna vrednost unikatne duše. Živelo šest milijardi istina! On je uvek protiv nasilja. Od sitnog nasilja do sitne zluradosti. I ova složenica mnogo govori, pogotovo ovde kod nas u Srbiji, da se neko raduje tuđoj nevolji. Iako komad ne nosi neki optimizam, moram da verujem da ono što donosi pozorište može da pomogne ljudima. A to traje 2.500 godina, i možda je samo onaj spomenuti zanat iz naslova stariji. S druge strane, postoji duboka povezanost kulture, jer pozorište traži i čitanje, razumevanje stvarnosti, a tu su i ostali vidovi, likovna umetnost, muzika… Nažalost, dešava se banalizovanje lektire u školama, što donosi nesagledive posledice.

O ulozi glumaca u nastajanju predstave i samom šabačkom ansamblu, Vuković kaže:

– Ohrabruje što su glumci sačuvali pozorište od birokratije, a političari obožavaju glumce zato imaju moć da im ljudi veruju, čak i kad ne govore istinu. Uprkos svemu glumci su vrlo uvaženi jer se drže svoje profesije i nisu na prodaju. Upravo u ovom komadu, kada je sve na prodaju, Jonesko je na strani onih izopštenika koji su svesni te cene da se ne prodaju. Izopštenima niko neće aplaudirati, ali je to ta veličina nepristajanja na poniženje. U toku proba glumci su aktivni sudeonici u predstavi, pa daju i neka bolja rešenja od reditelja. Šabac ima ozbiljan ansambl, uostalom, to se vidi po širini repertoara, i svakako da spada u jedno od najboljih pozorišta u Srbiji.

Autorski i glumački tim

U predstavi igraju: Vladimir Milojević, LJubiša Barović, Zoran Karajić, Strahinja Barović, Deana Kostić, Sonja Milivojević, Kristina Pajkić, Aleksandra Ristić, Aneta Tomašević, Ivan Tomašević, i kao gošća Minja Peković, glumica Subotičkog pozorišta. Dramaturg predstave je Slobodan Obradović, scenografkinja Marija Kalabić, kostimografkinja Ivana Mladenović, a kompozitor Vladimir Petričević.

Birokratija komanduje kulturom

Pozorište u Srbiji je u dubokoj krizi, velikim delom i zaslugom vlasti. Dovoljno je videti minorna izdvajanja za kulturu iz budžeta, a pogubna je zabrana zapošljavanja. Na stotine mladih glumaca nema nikakvu šansu da se zaposli, a na dugi rok to uništava kulturu i naš identitet. Oduvek se birokratija trudi da komanduje kulturom, a kad je u pitanju projektno finansiranje neke ćate zadaju uslove konkursa, tako da pozorišni poslenici nemaju vremena i mogućnosti da se bave pravim temama i pravom umetnošću – zaključuje naš sagovornik.