Na estradi sve je fol

Međutim, niti je publika slušala pravo Zabranjeno pušenje, čiji su članovi u Sarajevu, niti je slušala takozvano beogradsko Zabranjeno pušenje s kojim je Nele 1997. objavio album „Ja nisam odavle“ i koje je trajalo tek toliko dok im originalni bend nije zabranio upotrebu imena, niti je na kraju slušala No Smoking Orchestra koji je Emir Kusturica odavno raspustio.

Publika na Beer festu je jednostavno slušala samo Nenada Jankovića, poznatog pod alijasom dr Nele Karajlić, u muzičkoj pratnji članova nekadašnjeg kultnog klupskog benda Radijacija. Proveo je Nele publiku kroz sve svoje muzičke periode, ali bez glavnih ljudi koji su u tome učestvovali. Možda je baš zbog toga uzalud na bini u prvi plan stalno isticao gitaristu Predraga Kovačevića Kovalskog, koji se 1987. pridružio Zabranjenom pušenju na trećem albumu „Pozdrav iz zemlje Safari“. Kao da je tako pokušavao da raji skrene pažnju da ima tu još nekog osim njega iz originalne postave. Nije tu bilo ni Davora Sučića, poznatog kao Sejo Sekson, koji sa takozvanim pravim Zabranjenim pušenjem i dalje nastupa širom nekadašnje Jugoslavije (mada ni bez Neleta nema pravog Zabranjenog pušenja). Nije tu bilo ni Deja Sparavala, violiniste i jednog od ključnih „igrača“ sa „Ja nisam odavle“. Na kraju, nije tu bilo ni Emira Kusturice, režisera s kojim je Nele sarađivao još iz prvih dana Zabranjenog pušenja, a bez kojeg nema ni pravog No Smoking Orchestra.

Raja je više nego željna bila da čuje kako Nele posle dve decenije peva pesme Pušenja, pa je zarad „Guzonjinog sina“ ili „Pišonje i Žuge“ progutala usred set-liste na silu ubačene numere No Smoking Orchestra, koje se nikako nisu uklapale u koncepciju koncerta. Bila je to možda i svojevrsna osveta Neleta publici na Ušću koja mu je pre više od decenije jasno pokazala šta misli o „đinđi miđi bubamaro“ pesmama kada je doživeo debakl na zajedničkom nastupu sa Ribljom čorbom. Neletov koncert je zbog svega toga više ličio na prosečnu tezgu nego na šou u stilu svetskih zvezda (odnosno, sprdnju na isti), na šta je izlazak iz sarkofaga, ali sa šajkačom na glavi, valjda trebalo da aludira. Od muzičara koji za svoje nastupe od organizatora koncerata traži nemali honorar za srpske uslove ipak se očekivalo više. Ostao je gorak utisak da nije na bini najbolje umeo da iskoristi Ivana Zoranovića Kizu, muzičara koji „Jovano, Jovanke“ može da odsvira i zatvorenih očiju sa gitarom prebačenom iza glave, a široj publici poznatom po tome što nastupa sa Đorđem Balaševićem, Galijom i mnogim drugima. Sve je to delovalo kao da je bend svirao za sebe, a on za sebe, a posle svirke svako na svoju stranu. Sejo Sekson mi je pre desetak godina, na promociji albuma „Muzej revolucije“, u polušali rekao da je „Neletova radna knjižica još uvek u Zabranjenom pušenju“. Možda je to sledeći korak o kome bi obojica trebalo da razmisle, jer niti će Sejo u Beogradu ikada na Ušće dovesti više od 50.000 ljudi, niti će Nele sam u Sarajevu napuniti Zetru. Upućeni u stanje na estradi tvrde da je to nemoguća misija jer nekada „dobre jarane“ izgleda ni „para kupit ne može“.