Na ivici bede

Obe predstave imaju istu temu i sličan siže; njihove likove vidimo u poletu životne snage pre četrdeset, pre šezdeset godina, i danas, stare, nemoćne, očajne.

I jedna i druga predstava sugeriše da ova nemoć, ovo očajanje, dolazi ne tek iz puke biološke suše u organizmu i staračke usamljenosti, nego iz društvenog bića jedne usahle, varvarizovane kulture i opustošene ekonomije, koja starost neminovno uvija u bedu.

Da, komunizam je, kao društveni projekat, udavljen. U akademijama, na univerzitetima, u međunarodnim telima i nacionalnim vladama, radi se temeljno na tome da se iz svesti svakog građanina izbije svaki element sadržaja samog pojma komunizam te da on nestane u istorijskom zaboravu, kao da ga nikada nije ni bilo.

Jedini javni promotor ovog pojma, paradoksalno, danas je papa Franja.

Ali, nemojmo ići predaleko, predaleko od onoga što nalazimo u dvema predstavama, o kojima je ovde reč, a u kojima ni reči, ni gesta o tome nema.

Pokretanje ove rotacije, čas u jednom, čas u drugom smeru, mehanički dinamizuje zbivanje na sceni, ali ne i tok radnji koje su ispunjene banalnim postupcima u realnom trajanju: tuširanje, korišćenje toaleta, pripremanje obroka u kuhinjskom delu koji je spojen s dnevnim boravkom.

Dok izvršavaju ove radnje, lica/glumci ili bacaju pogled na televizor i, zajedno s nama, gledaocima, prate prenos fudbalske utakmice, ili, zajedno s nama, slušaju radio program.

Iz tih aparata, glasovi spikera donose nam vest o ključnim događajima u društvenom ili ličnom životu likova: umro je drug Tito; muž operske pevačice, glavne junakinje priče, poginuo je kao oficir JNA u ratovima početkom devedesetih.

I to je sve.

Predstava „Living Room“ se potpuno iscrpljuje u svojoj fabuli, kojom je na kraju ovladala sentimentalnost. Ovde nam je priča data ne kao dramska ili postdramska pozorišna situacija, nego je izdeklamovana uz ukras scenografske pokretne dekoracije.

Nota bene! Kad govorimo o ekstenziviranju (i repetitivnosti) postupaka u pozorišnoj predstavi, moramo imati u vidu da se upravo tako može podići intenzitet drame u svesti gledaoca i uvećati njegova emocionalna, ali i visceralna reakcija.

Pri tom je važna važnost samog postupka: nije, naime, isto da li (unedogled) gledamo kako Medeja prilježno oštri noževe, kojima će poklati svoju decu, ili kako jedan lik, na početku predstave, o kojem, dakle, još ne znamo ništa, (unedogled) secka luk i ostale sastojke, a zatim ih u tiganju pred nama dinsta, kako nam je to priredio Ersad Montag, čitav prizor začinivši tonski, televizijskim prenosom fudbalske utakmice „Crvena zvezda – Hajduk“, iz dalekog dana smrti maršala Tita.

Da bi odvojio vremenske periode u životu svojih junaka, Horvat je hronološki, jednostavno podelio predstavu „Cement Beograd“, i scenografski i kostimografski ta dva dela oprečno označio.

No, suština ove razlike, pre svega, nalazi se u glumačkoj izvedbi. U prvom delu, mladi likovi/glumci besomučno „đuskaju“. U drugom delu, stari likovi/glumci (isti likovi, drugi glumci) jedva se kreću.

Suštinski događaj ovde se nalazi u transvestiji sadržaja i forme. Naime, ono što pripada prošlosti, pokazano nam je, hotimično ili ne, u izdanju sadašnje mode, a ono što je sadašnje, pokazuje nam se u izdanju staromodnom.

Oni nisu naši mladi savremenici, koji na umu i u srcu još uvek imaju ideju komunizma, nego su to mladi ljudi od pre šezdeset godina, ona posleratna generacija (posle Drugog svetskog rata), koja gradi jednu autentičnu evropsku civilizaciju ovde i sada, jugoslovenski socijalizam (od kojeg ni kamen na kamenu danas nije ostao).

Među ovim nekadašnjim mladim ljudima, koji su nam se, zbog istine o vremenu sadašnjem, lažno predstavili kao današnja omladina, nalazi se, u danima svoje mladosti, i dvoje staraca iz drugog dela predstave.

Ovde na svetlost izbija apolitična bit našeg vremena: iz klabinga (clubbing) i rejva (rave), ne može da proistekne prevratna društvena akcija. Klabing i rejv, deo su kulturne industrije kapitalizma.

A ta kulturna industrija nema ništa protiv toga da mladi u noćnim klubovima pozivaju na revoluciju, podstičući tako seksualni svoj nagon.

Ujutru, svakako, sledi trežnjenje i odlazak na službenički posao u banke, multikorporacije, vladina tela, nevladine organizacije i kreativne industrije.

Sadašnje starce, u drugom delu predstave, zatičemo u staromodnoj, pohabanoj odeći i među starim istrošenim pokućstvom.

Među tim stvarima, i u toj odeći, pre šest, sedam decenija, ovi ljudi, iako ne manje siromašni nego danas, bili su ne samo mladi nego i srećni i bogati nadom.

Danas je siromaštvo totalno, jer je ono, pre svega, siromaštvo nade i poimanja.