Na koga utiče „pandemijska misao“ ?

Pa i ako dođu, spremni na rizik zarad umetnosti, kako će se svi ti gledaoci odnositi prema redovnom kašljucanju u sali, koje su, do sada, pozorištnici doživljavali kao problem gledalaca u percepciji scenskog događaja, a danas ima sasvim novo značenje? I kako će to kašljucanje tumačiti glumci na sceni?

Najzad, kako će se glumci osećati igrajući intimne scene, akoje, naravno, ne mogu biti igrane na „prihvatljivoj distanci“? Kako će glumci napozornici vikati jedni na druge, gledajući se u oči, i to na razdaljini od svega nekolikocentimetara, a pritom neće razmišljati o kapljičnom prenosu virusa? I da li realnoočekivati da ta „pandemijska misao“ ne utiče na glumačku ekspresiju?

Kako će ovu, u produkcijskom smislu katastrofalnu teatarsku godinu, preživeti spoljni saradnici, koji su inače jedva preživeli prošlu 2019, za koju smo već konstatovali da nas je, po broju premijera, svela na istorijski minimum, jer tokom nje, prosečno u našim teatrima, nije izvedeno više od četiri nova naslova?

Kako će se s ovim problemima, bezmalo nerešivim u institucionalnim teatarima, suočiti privatna pozorišta i trupe, ako nekim čudom prežive pandemiju?

Kako će se sve ovo odraziti na ionako sve manji broj kandidata, ali i studenata, na brojnim smerovima pozorišnih akademija? I kako će se sve ovo odraziti na prilično devastiranu repertoarsku i kadrovsku politiku, ali i infrastrukturu naših pozorišta? Zaboravih još jedno pitanje: kako će aktuelno on-line emitovanje snimaka pozorišnih predstava uticati na percepciju teatarskog čina kod publike?

Ko zna koliko sam još pitanja zaboravio u ovom razmišljanju o budućnosti teatra u Srbiji…?

E sad, jesam li postavio prava pitanja? Imamo li mi pravo da razmišljamo o sudbini umetnosti, ili sudbini bilo koje profesije, usred sveopšte društvene krize? Da li smo sebični kada se brinemo samo o onom delu stvarnosti u kojem postojimo kao realizovani?

Da li smo previše iskoračili ako se kritički bavimo aktuelnim društvenim stanjem, koje utiče na našu profesiju, i smemo li da se zapitamo ko je vlasnik tog metra koji odmerava i usmerava naše korake? Smemo li da mu, jezikom argumenata, skrenemo pažnju da mu mere možda nisu dobre?

Možemo li ponekad imati i različitestavove prema mišljenju vladajuće oligarhije, a da nas monopolisti u tumačenju državnog interesa ne označe kao izdajnike? Ko nam je zabranio da stvarnost tumačimo onako kako je osećamo, i da taj naš osećaj bude sagledan kao argument profesije? Da li je čovekovo svojstvo da postavlja pitanja prestalo biti vrlina?

Da li je postala vrlina pomirenost sa prinudnim životom u svetu u kojem dobijamo odgovore na nepostavljena pitanja? I kakve to ima veze sa sudbinom pozorišta?

Vidite li da ima?