Na kraju 76. Kanskog festivala: Ovogodišnja selekcija prevazišla sva očekivanja

Za tu idiličnu sliku se pobrinulo 1.000 policajaca, 800 kamera i brojni dronovi.

Kan je bio pod blokadom.

Ništa od štrajkova, demonstracija, bunta, nezadovoljstva…

Taj svet je privremeno bio aboliran.

Nije postojao.

Povratak u realnost će nastupiti kada se okonča festival i cela ova bulumenta napusti planetu Kan!

Za razliku od prošle godine, tema rusko-ukrajinskog rata je bila prisutna na mnogo odmereniji, diskretniji i uzdržaniji način.

Za početak nije bilo Zelenskog, a cela problematika ovog sukoba je tretirana u chiaro-skuro tonovima.

Sem na crvenom tepihu, gde je nekoliko starleta, na svoj ekscentričan način, izrazilo vatrenu podršku Ukrajini.

Pored toga, treba reći da je ovogodišnja selekcija, koja je na papiru delovala obećavajuće, prevazišla sva očekivanja.

Bio je to jako, jako dobar festival.

Veliki!

I to do samog kraja, budući da se završio u velikom stilu, zahvaljujući Kenu Louču i Alice Rohrwacher, koji su napravili filmove koji mogu da unesu pometnju i ozbiljno ugroze postojeće pretendente za nagrade (tekst pišem pre dodele palmi).

Loučov „Old oak“ je, iako nije njegov najbolji film, potresan zapis o sirijskim izbeglicama koje stižu u Englesku.

Film o nejednakosti i nepravdi i apel na međuljudsku solidarnost i razumevanje, za koji će vam, uverena sam, trebati maramice.

Himera“ je, pak, jedan arty, otkačeni, duhovit, inteligentan film o mladom engleskom arheologu i njegovim pajtosima, koji kopaju stare ertruske grobnice po Toskani ne bi li došli do nekih vrednih artefakata.

Čudesna, originalna komedija-fantazija, ispričana sa stilom i duhom.

Dominacija 80-godišnjaka

Ovogodišnju selekciju obeležilo je nekoliko stvari – njom su dominirali 80-godišnjaci – van selekcije Skorseze, a u selekciji autori od Belokija do Louča, od Kiarostamija do Vendersa!

Reklo bi se Country for old man!

Pored toga, čini se da je ljubav, u svim svojim varijantama, oblicima i intenzitetima bila glavna tema i preokupacija autora – nepriznata, potisnuta, osporena, umišljena, iskrivljena, predana, strasna, bolesna, velika, itd.

I treće, u ukupno izvanrednoj selekciji, bilo je nekoliko dela za koja se može reći da su na samom vrhu.

Počev od mog favorita – Jonhatan Glazera – „Zone of interest“, ledenoj, uzbudljivoj i briljantnoj drami o Holokaustu; Akija Kaurismakija, koji je sa svojim „Les feuilles morte“, napravio skandinavsku verziju Prevera; Wang Bing-ovog impresivnog dokumentarca „Mladost“; napete psihološke i sudske drama „Anatomija jednog pada“ Žistin Trije; zabavnog i melanholičnog filma „Prema jednoj svetloj budućnosti“ Nanija Moretija; Nuri Bilge Ceylan, previše pričljivo, ali humano i interesantno delo „About Dry Grasses“; moćna istorijska drama o antisemitizmu u „Otmici“ Marca Belokia; „Monster“, intrigantnog i kompleksnog filma o odrastanju, Hirokazu Kore-eda, itd.

Zanimljivo je reći da se ove godine u Kanu i gladovalo – kao u „Zone Zero“, ili ludovalo za trpezom kao u „Pot au feu“!

U svoj toj tematskoj, stilskoj, umetničkoj raznolikosti i bogatstvu mesto su našla i dela koja se bave radikalizmom, manipulacijom, korupcijom, itd., itd.

Pored zvanične selekcije, na propratnim smotrama je bilo veoma zanimljivih i vrednih ostvarenja, na koja želim da vam skrenem pažnju – poput „Tiger Stripes“ Maležanke Amande Neil Eu, o pubertetu, u mešavini komedije i horora; „How to have Sex“, debitantski film Molly Maning Walker, naravno o seksu; „Delinkventi“ Brazilca Rodriga Morena, triler o pljački banke; Steve McQueenov „Occupied city“, snažna meditacija o Amsterdamu u vreme Drugog svetskog rata u četvoročasovnom impresivnom dokumentarcu.

What the fuck!

Ovaj festival je bio značajan i za nas, budući da je nastup Vladimira Perišića, sa njegovim moćnim filmom „Lost Country“, bio veoma zapažen, a Jovan Ginić čak i nagrađen za svoju fascinantnu debitantsku ulogu.

Bilo je i jako zanimljivih i konstruktivnih susreta i razgovora – sa Majklom Daglasom, Džejn Fondom i Kventinom Tarantinom.

Pa šta reći o odluci žirija?

Mora se priznati da su nagrađeni najbolji, s tim što mi je jedino žao što Zlatnu palmu nije dobio Glejzer a ne Trije, odnosno što nagrade nisu bile zamenjene.

I što se među laureatima nije našao kineski autor Wang Bing, ako ni zbog čega, a ono zbog svoje „Mladosti“.

Žistin Trije, koja je napravila impresivan psihološki triler, na dodeli Palmi dodatno me oduševila kada je u trenutku svog najvećeg umetničkog trijumfa žestoko i ubojito iskritikovala vlast i tako podsetila sve u kakvoj zemlji žive.

“Ovu zemlju su obeležili jedinstveni, istorijski protesti protiv reforme penzionog sistema, koji su negirani i potisnuti na šokantan, brutalan način. Ta igra dominantne vlasti se vidi u mnogim sferama i njihove neoliberalne vladavine i trgovine koja uništava izuzetnost francuske kulture.”

Tako je dobitnica Zlatne palme spasla čast festivalu i svim svojim kolegama, izrazivši svoj bunt na pravom mestu i u pravom trenutku.

Bravo za hrabrost.

I, na kraju, samo da vam kažem, ima jedna scena u Moretijevom filmu, gde se potencijalni producent nećka da li da nastavi finansiranje njegovog filma koji je prekinut na pola snimanja, i kaže mu, film je OK, ali… ali… nema ono nešto… ne možeš da uzvikneš – What the fuck!

E, ovaj festival je to imao!

Zato sam uverena da cete uživati gledajući ovogodišnju selekciju Kanskog festivala, i to ne samo nagrađena dela, već sva, jer su doista vredna pažnje.

Sjajna!