Na kulturnoj sceni Srbije nema prostora za smelost

Autorke objašnjavaju da je naslov filma odgovara njegovom senzibilitetu, kao i da predstavlja svojevrsno poigravanje sa prevodom.

– Biti „out of the closet“ znači ne kriti svoj seksualnu orijentaciju. Naš junak je „unutra“, ali ne u ormaru, već seoskom šifonjeru – pojašnjavaju mlade autorke, čiji film prikazuje život kvir dečaka na selu.

Film je dosad prikazan na festivalima u Srbiji, Hrvatskoj, Rumuniji, Velikoj Britaniji, Indiji, Kini, Bangladešu, Rusiji, Albaniji, Španiji, a u Italiji je osvojio nagradu za režiju i dizajn zvuka, koji je radio Lazar Ciganović.

– Trebalo je, da na projekcijama u Hrvatskoj i Albaniji gostujemo i uživo, ali su putovanja otkazana zbog pandemije. Deo projekcija je bio premešten na onlajn striming servise i zato smo srećne što je film na Merlinka festivalu pušten uživo – kažu one.

Tamara Broćić skreće pažnju na to da kvir identitet nije iskustvo samo LGBT populacije.

– Kvir izvorno znači „čudan“, ljudi se stalno bore sa otkrivanjem sebe, sa oslobađanjem i prihvatanjem svoje „čudnosti“. Svi prolaze kroz to i zato im je lako da se poistovete sa ovom dramom o odrastanju – kaže rediteljka.

Đurđica Bošković pojašnjava da je scenario za filom nastao na njenoj drugoj godini studija dramaturgije na FDU, pod mentorstvom profesorke Milene Marković. Ona je od detinjstva leta provodila u selu Dubravi kod Ivanjice, gde je brala maline, pa je upravo tu seosku magiju prenela i na film.

– Često sam u Dubravi ostajala sama uveče, jer su svi rano odlazili na spavanje, ustajalo se rano na branje. Taj letnji seoski vazduh i samoća bili su mi važni. To je bilo vreme kada mi je bio potreban prostor za magiju koju mi je selo nudilo, a uz to su dolazile i različite samospoznaje. Bilo je lepo i teško i htela sam to da podelim sa svetom – kaže scenaristkinja, uz konstataciju da umetnost, između ostalog, tome i služi.

Broćić je film režirala kada je bila na prvoj godini fakulteta. Scenaristkinju i režiserku spojio je rad na fakultetu. Te godine su profesori podstakli njihove dve klase na saradnju, a Broćić se odmah „zakačila“ za rad Đurđice Bošković. Kako kaže: „Kod nje uvek ima neke radosti čak i kada piše o teškim stvarima. Đurđica voli likove koje stvara.“

– Kada je moj profesor Darko Bajić pogledao film, rekao je da u mom rediteljskom izrazu ima nešto suštinski dokumentarno, što se ne postiže manirizmom kao što je kamera iz ruke, namerna „prljavost“, već hvatanjem detalja, životnosti prostora i prirode. Ako je to tačno, drago mi je. Polazim od toga kako ja vidim svet oko sebe, i šta želim da gledam. Od toga pravim filmsku stvarnost, a ovde je to isprepletanost uživanja i bola, koje je svojstveno odrastanju. Film je sniman u selu iznad Guče, odakle je moja familija, pa su ljudi iz sela bili uključeni. Volim snimanja na lokacijama koje su izmeštene iz grada i u kojima ekipa provodi po nekoliko nerazdvojnih dana – objašnjava Broćić.

U filmu igraju glumci Denis Murić, Jovan Zdravković, kao i Nevena Živković, koja je prvi put na filmu.

– Baku je igrala Jelena Radovanović, koja je iz tog sela i jedna je od onih ljudi koja prisustvo kamere ni ne oseća. Mnogo volim rad sa naturščicima, i sledeći film koji spremam snimaće se u selu, u ekipi koja se sastoji pretežno od dece koja nisu glumci – najavljuje Broćić. Ona dodaje da se publici iz akademskih krugova posebno svidela idilična atmosfera sela, jer ih je ona odvela tamo gde ih domaći filmovi ne vode često. – Publika iz Guče nije reagovala na te prizore, jer je to njihova svakodnevica. Za njih je bila provokativna priča, dok beogradskoj publici nije – primećuje rediteljka.

Mlade autorke uočavaju i realne probleme sa kojima se današnja filmska branša suočava. Bošković smatra da je to neizbežno uz pojašnjenje, da najveći problem predstavlja nezaposlenost zbog čega mladi odustaju od umetnosti. To je ono što, prema njenim rečima, „umetnost čini branšom za privilegovane“.

– Elitizam preovladava kulturnom scenom u Srbiji. Tu nema mesta za smelost, zato se teme i ideje ponavljaju kroz različite forme ili ih uopšte nema. Jezivo je i ograničavajuće, mesta su unapred rezervisana za odabrane, i zato se trudim da svojim radom napravim promene koje bih želela da vidim. Kultura i umetnost su za sve – ističe Bošković.

Broćić takođe primećuje da se mladi umetnici susreću sa nedostatkom materijalne podrške i sa nemogućnošću za stabilnost i kontinuitet u radu. Ona vidi perspektivu jer je okružena ljudima koji žive za film, koji bi nastavili da se bave filmom, čak i kad bi morali da rade i druge poslove kako bi preživeli.

– Situacija je već dugo takva i ljudi nemaju iluziju o tome šta ih čeka kada počnu da se bave filmom. Kritička misao uvek postoji, to ne može niko da oduzme. Desi se da neko nema dovoljno resursa da napravi skup film, pa onda nastane „Moj jutarnji smeh“, što je genijalno, da neko napravi takav film, ne zahvaljujući, nego uprkos okolnostima – konstatuje Broćić i dodaje da bi volela da se u škole uvede filmska edukacija, kao i izučavanje prostora.

Prema njenim rečima, to su umetnosti koje su nepravedno izostavljene iz školskog sistema sve do fakulteta i ostaju rezervisane samo za šaku ljudi koja odluče da se njima bave, umesto da je vizuelna pismenost deo generalne pismenosti.

– Više ne postoji ni razvijena kulturna politika. Kad su moji roditelji bili mladi, u Guči je radio bioskop. Zamislimo da sada svaki grad ima bioskop, a nema. Zato smatram da je potrebna ponovna decentralizacija kulture – zaključuje Broćić.