Nenad Borgudan: Na našim prostorima radi se glazba na svetskoj razini

Kultura je finija i suptilnija, te je logično očekivati saradnju na tom nivou – tako Nenad Borgudan, frontmen, autor, aranžer, producent i gitarista benda Detour, komentariše zapažanje da su za razliku od političara – muzičari, reditelji, umetnici i ostali kulturni radnici sa naših prostora uvek imali dobru saradnju.

Elektro-akustična pop-atrakcija Detour nastupa večeras na otvorenoj pozornici Barutane u Beogradu, a tim povodom za Danas govorio je frontmen benda.

Karte kupljene za koncert koji je trebalo da se održi u Domu omladine važe za ovaj u Barutani.

Na beogradski nastup dolazite sa tri nova hita, šta se još novo dešava na vašem muzičkom planu, da li je i novi album u pripremi?

– Istina, u proteklih godinu dana smo izdali tri singla, prvi je bio „Šarena“ na kome sam ja bio lid vokal, zatim je išlo „Slavlje“, a treći singl ovoljetni „Hawai“… Pesme su zaista dobro prošle, možemo bit zadovoljni. Evo četvrti singl koji spremamo za jesen zvaće se „Klaun“, i to je, možemo reći, prvi singl u kome baš predstavljamo devojke. Biće to pjevački dominantno ženska pjesma. NJom prvi put predstavljamo ženske vokale na ovom albumu, a sve četiri pjesme su zapravo najava albuma koji je planiran za proljeće 2022. Album će se najverovatnije zvati „Master blaster“, to mu je radni naziv, i verujem da prije albuma očekujemo još dva singla.

Beogradska publika željno čeka vaš nastup, šta vi očekujete od nastupa u Barutani?

Stvarno se veselimo, prethodna dva puta kada smo bili u Beogradu bilo je zaista sjajno, vrhunski, vrlo emotivno, ne očekujemo ništa manje ni ovaj put. Specifičnost koncerta je ta što je već prošle godine bio rasprodan u trećem mjesecu, u međuvremenu smo ga dva puta pokušali održati, ali epidemiološke okolnosti su nas sprečile. Veselimo se što ovaj put dolazimo, što će prostor opet biti pun i očekujemo divan koncert, divnu atmosferu i divnu energiju…

Dolazite i u novoj postavci, upoznajte nas i sa novitetima?

– Za razliku od prošlog puta dolazimo sa dva ženska vokala, to su Dora i Karla, dve nove vokalistice. Ta promena vokala je kod nas već neki modus operandi. Prednosti vokala u samom lajvu su velike, energija dve žene, sve je puno zabavnije, puno lepršavije, pri tom dva vokala nekako daju širinu u izražaju i našem repertoaru s obzirom da se radi o stilski različitim pjesmama, pa je pogodno da ga možeš podeliti po principu kome šta idealno paše. Prednost ženskih vokala je i u tome što daju jedan finiji zvuk, jednu finu, novu harmoniju koju do sada nismo imali… Velike su prednosti toga i veselimo se predstaviti se u ovom sastavu.

Od grupe Yammat do danas žanrovski ste koketirali sa zvukom, međutim, sačuvali ste karakterističnu autentičnost koja se nalazi u srži vašeg zvuka. Odakle dopire vaša prepoznatiljvost u muzici?

– Teško je pojasniti specifičnost u zvuku. Taj pečat je sigurno u mom autorskom potpisu, produkciji i načinu aranžiranja. Sigurno da jedan od vrlo važnih pečata daju i glazbenici koji su gotovo još od Yammata isti. Tu i tamo se neko promenio, ali osnovna baza je ista… Kroz autorski rad i izvedbu dobijamo zvuk koji je specifičan za nas, koliko god da znamo provlačiti pjesme kroz različite stilove… Kao što sami kažete, od razdoblja Yammata, to je tamo negde 2004. godine, pa posle toga, početak Detoura, kroz razne albume i razne životne faze i različito shvaćanje glazbe, uvek se provlači taj potpis, moj autorski i bendovski izvedbeni. Nema tu neke prevelike tajne, to je naša zajednička emocija i ono što promoviramo, ono što je naš potpis zapravo.

Koje emocije i iskustva unosite u stvaranje muzike i pisanje tekstova koji su i ljubavni ali i egzistencijalni…?

– Na to pitanje inspiracije uvek je dosta stereotipan odgovor, ali, stvarno, čovek crpi inspiracuju iz svog života, iz svojih iskustava koje opet stiče što preko knjiga, filmova, što u nekom ophođenju uživo s ljudima. To su posledice mojih promišljanja, mojih emocija ukalupljenih, uklopljenih u pop pjesmu koja traje od tri do pet minuta, tako da ima tu nešto i zanata, ali naravno i puno unutarnjeg razloga za stvaranjem. Ponekad su to ljubavne teme, ponekad egzistencijalne, ponekad crtice iz života… Priliku dobije ona tema koja me inspirira da napravim pjesmu.

Vaša pesma „Biram“ iskače malo iz vašeg standardnog repertoara zbog pacifističke ali i kritičke note i tematike, a opet, sa njom verovatno saoseća veći deo Balkana. Kako je ona nastala?

– Pesma „Biram“ je jedna od naših najposebnijih pjesama, atipična za naš repertoar. Radi se o jednoj koračnici što glazbeno definitivno nije naš stil, ali je i potvrda toga da glazba treba služiti izrečenoj misli. Ja se time vodim pa tako eto i te eklektičnosti u našim pjesmama. Pjesma „Biram“ je izazavana revoltom zbog situacije u kojoj se nalazimo, kako mi tako i više-manje svi na Balkanu…
Drago mi je da je sjajno prihvaćena i da sam uspeo uhvatiti jednu opštu misao, koju svi promišljalju, artikulurati i napisati u divnu pjesmu koja je deo našeg koncertnog repertoara uvjek. Dosta ljudi mi zahvaljuje na njoj i ističe je kao vrlo bitnu… Bilo je naravno i kontra predloga da tu pesmu ne izdajemo, da nam to ne treba… međutim, ja sam insistirao. To je u tom trenu bilo potrebno i, na žalost, još uvjek je potrebno… Drago mi je što smo je izdali i što je pjesma doprla do ljudi.

 Tokom ovih godina koliko se, prema vašem mišljenju, sama scena izmenila i kako vam se čini trenutna regionalna muzička situacija, imate li neke favorite među mlađim kolegama?

– Naravno, promenila se glazbena scena. Evoluirala je, narasla je… Došli su neki novi klinci, a ti klinci su i bolji i domišljatiji, brži i u trendu su, što je prednost mladosti. Mi stariji se već oslanjamo na iskustvo i neke druge adute koje donosi ta kilometraža. Danas jako puno ljudi odlazi da studira glazbu i vani i ovde. Promenio se taj profesionalni odnos prema glazbi pa sada postoje mladi profesionalci. Nekada su to bili uglavnom na razne načine priučeni ljudi, a sada školovani. Ima sjajnih autora i pjesama, ne znam što bih posebno izdvajao… Buč Kesidi su imali već pet koncerata u Zagrebu, to je jedna zanimljiva stvar. Oni su mi dosta dragi. Ima još jako puno bendova vaših koje volim, al’ da ne nabrajam…

Za scenu se ne bojim, jer se na ovim prostorima radi glazba na svetskoj razini, rekao bih da je to možda kao nekada, šezdesetih i osamdesetih. Dugo nije bilo na toj razini i sretan sam, mislm da možemo biti zadovoljni s kvalitetom i ponudom glazbe na ovim prostorima.

Sa kim biste od muzičara da naših prostora voleli da sarađujete?

– Mi nismo bend od suradnje, bar nismo bili u povjesti… za sad imamo samo jednu sa hrvatskim bendom Nipplepeople i to je bilo sjajno. Mišljenja sam da se treba dogoditi pravi razlog. Ima dosta izvođača koji vole duete i saradnju, mi smo tu nekako slabi i nismo išli za time, niti to činili i priželjkivali. Ali ako se dogodi pravi trenutak sa pravim ljudima naravno da smo otvoreni. Nadamo se da će se tako nešto događati češće u budućnosti.

Koliko je korona prema vašem viđenju pogodila muzičare i scenu?

– Devastirala je glazbu, to nam jasno, tj. dobar deo glazbene industrije… počevši od glazbenika prije svega, izvedbenih glazbenika, onih koji su živjeli od koncerata… do organzatora koncerata i svih propratnih stvari. Tako da se dogodila devastacija u glazbi i scenskim umetnostima. Izvedbena umetnost je otišla u drugi plan. Autorski se tu dalo djelovati, glazba je i dalje išla kroz etar, ali smo bili uskraćeni za doživljavanje glazbe uživo… Tako da se u dobrom delu glazbene industrije na žalost dogodio pomor.

Da li imate neke anegdote sa koncerata koje pamtite i koje rado prepričavate?

– Ha, sigurno se u petnaestak godina skupilo svakakvih dogodovština, evo sad možda ne bih u detalje… Bilo je bivših pijanih pjevačica na dodjeli nagrada koje su koje su se penjale na stjedž, prepunih koncerata, recimo jedan zagrebački na kome je bila ogromna gužva i nama se dogodio ogroman problem sa razglasom, pa smo na kraju imali veliki debakl… bilo je padanja sa stejdža, odlaženja sa stejdža iz raznih nužnih razloga. Bilo je stvari koje ne smem ni spominjati jer su ilegalne… Bilo je zaista svega, sjajnih stvari poput Beograda poslednji put kada smo ušli u skandiranje… Tako da je bilo zaista svega i loših i sjajnih događaja i osećaja.