„Na počecima čovečenstva ne zna šta je bilo prvo – da li je čovek najpre pevao ili pričao“: Enes Halilović

I oni su na početku svog razgovora pomenuli književne nagrade, od kojih su mnoge i sami dobili. Primetivši da priznanja privlače pažnju javnosti, Halilović je konstatovao da je to dobro kad su nagrađene knjige dobre, međutim, mnoge od njih to nisu. Dakle, nagrade su dobre kao podsticaj, ali nisu garancija.

Složivši se da nagrade skreću pažnju, Trifunović je istakla da je za nju najbolje kada poetika nagrade korespondira sa poetikom autora koji je dobio, pa ja otuda za nju najznačajnija Popina nagrada, a Popa je i njen omiljeni pesnik.

Osvrćući se na opasku da je zavičaj – od onog doslovnog do značenja mesta utočišta, njihova zajednička tema, Halilović je rekao da je svoju zbirku pesama „Sekvoja“ (u izdanju Kulturnog centra Novog Sada) nazvao prema ovom drevnom drvetu želeći da na njega sugeriše kao na genealogiju čitave civilizacije. Tanjina zbirka (u izdanju Arhipelaga) nazvana je „Zmijštak“ po stvarnom mestu iz njenog detinjstva i za nju je sinonim za zavičaj.

Govoreći o svojoj poziciji i pesnika i proznog pisca, Halilović je rekao da se na počecima čovečenstva ne zna šta je bilo prvo – da li je čovek najpre pevao ili pričao. On je dodao i da ne može da pravi razliku između poezije i proze. Tanja se složila rekavši da svako osećanje traži svoju formu, svoj izraz. Ipak, pomenuli su i izreku – „Budi uvek pesnik, pa makar i u prozi“.

Najzad, primetili su pesnici, živimo u vremenu kada ima i loše proze i loše poezije, koja nastaje kao fabrički. Mnogo se piše, a malo je toga dobrog.