Na početku sveta

Koferi mora da su bili zaista teški, jer se nekoliko puta zaustavila, spustila ih na tle, uzdahnula i razgledala pročelja velikih kuća u dugoj ulici.

Skinula je tašnicu s ramena, izvadila iz nje papirić, pogledala na kućni broj i produžila dalje.

Danijel je malo pre toga posmatrao kroz prozor voz dok je sporo pristizao u stanicu, a onda je začuo dahtanje lokomotive koja se zaustavila, čuo je kako sikće, stenje i zavija ispuštajući oblake pare.

Bilo je mirno nedeljno prepodne, u dvorištu je neki muškarac tresao tepih; pljosnati udarci su podizali oblake prašine koji su mu izmamili glasan kašalj.

Došla je prepodnevnim vozom iz Koruške i sa ulice skrenula u dvorište kuće sa crvenom, od vremena izbledelom i od bombardovanja ispucalom fasadom.

Danijel je potrčao kroz stan ka kuhinjskom prozoru.

Stan je bio prazan, bila je nedelja, mama je najverovatnije bila na misi, otac verovatno već u kafani s prijateljima, brat u vojsci.

Video je mladu ženu svetle kose i s belom kragnicom, stajala je u dvorištu i razgovarala sa starijim muškarcem.

Sa onim drugom iz kancelarije koja skuplja najamninu i izdaje stanove.

Muškarac je stavio naočare i pažljivo razgledao njena dokumenta.

Onda je podigao jedan od kofera i zajedno su ušli u kuću.

Iz stana u prizemlju moglo se čuti pomeranje nameštaja pomešano sa zvucima nedeljnog radija koji su dopirali iz drugih stanova.

Drug iz kancelarije je pomagao mladoj gospođici da pomera ormane ili stolove.

Nakon nekih sat vremena Danijel je video kako službenik odlazi, stiskao je aktovku pod pazuhom i hodajući zapalio cigaretu.

Nova stanarka je ostala sama.

Njen dolazak nije predstavljao ništa neobično, priča Danijel, mnogi su tih godina dolazili u grad i tražili stanove.

Neki su se odselili iz crvene kuće, bivše vlasnike su iselili, dolazili su novi stanari.

I njegova porodica se tu preselila iz drugog kraja grada tek pre nekoliko godina, kada su ocu, zbog vojnih zasluga i posredstvom Saveza boraca, dodelili stan veći od prethodnog.

Prethodnog, koji je bio negde u starom delu grada, Danijel se nije sećao, tada je bio previše mali, a ne seća se ni tog, novog, iz vremena kada je još bio uništen od bombardovanja, navodno bez prozorskih stakala i pokućstva.

Kada se doselila mlada gospođica, kaže, sve je već bilo drugačije, mnogo bolje, prozori su bili zastakljeni, pokućstvo novo, u podrumu je bio ugalj, iza pregradnog zida gomila krompira i bure s kiselim kupusom.

Na šporetu su klokotali lonci, sijalo je aprilsko sunce, kroz ponegde otvorene prozore s radio-aparata talasali su se valceri i poskakivale polke.

Mirisalo je na pržen crni i beli luk, krompir i nedeljno pečenje.

Njen dolazak u aprilu zaista nije predstavljao ništa posebno.

Događaji koji su usledili tog leta i jeseni, priča Danijel, odvijali su se toliko brzo da su ga sasvim preplavili.

Bilo je to nešto što te sasvim obuzme, zbog čega ne možeš pogledati dalje, što te zgrabi, nešto nepoznato, neka sila, neka bolest, neka radost, sve to istovremeno.

Nešto što se nastani u tebi, što te ne ispušta i u tebi nastavi da se talasa ceo život.

I mnogo godina kasnije jedne noći u snovima divlja kao čudna, čas pitoma čas divlja, i na kraju uplašena životinja.

Danas znam, kaže Danijel, da je to velika životna priča, odvija se u bezbroj varijanti od početka sveta.

Poneki njen odlomak se u nekoliko redova može naći u hronici lokalnih novina, gde analiziraju događaje sa suđenja ili iz policijskih stanica.

Tamo se u jesen našlo i njeno ime.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački romansijer i pripovedač, čiji je novi roman „Na početku sveta“ upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.