Na početku sveta

Takva nepomična tišina u kojoj nema nikakvih jutarnjih reči, nikakvog zveckanja lonaca, zviždanja ili pevanja, tišina koju uopšte ne bih čuo da se ipak nešto nije pomerilo, pomeranje nogu, mase nogu, migoljenje nogu, tišina koju iznenada začujem zato jer pod spuštenim kapcima vidim migoljenje ljudske stonoge.

Istog trenutka začujem kako potkovane cipele klize po uličnom pločniku, sitni kamenčići su se zatakli u đonove, neprijatno je krcnulo.

I sada začujem stonogu kako u jutarnji sat odlazi tamo ka vratima fabrike koja će je progutati.

Onda će udariti veliki čekići, ubrzo će se preko krovova obližnjih kuća i među uskim ulicama začuti glasno bubnjanje, tupo valjanje metala, zamukli udarci čekića, cvilež testera, vatreno siktanje aparata za zavarivanje.

Čujem, kako ta buka putuje ka velikom brdu na rubu grada, gubi se među klisurama po kojima se spuštaju potoci i s njihovim brzacima se spušta ka reci, a onda pomešana s njenim šumom beži nekuda daleko preko ravnice.

Čujem korake, brojne korake, udarce teških cipela po tvrdom tlu, topot fabričke pešadije po dugoj ulici.

Tamo dole, pod mojim prozorom, svakog jutra još polubudni hopliti, odsutnih pogleda, otupelih misli o proletnjoj noći, spavanju i snovima koje su ostavili u svojim krevetima, o ženama koje su ostale u kuhinjama, o snovima u kojima su hodali nekim drugim ulicama i predelima.

I opet će tuda hodati popodne, ubrzo nakon što se začuje zavijanje sirene, usuće se topot njihovih još umornijih koraka, zajedno s bubnjanjem fabričkih čekića u ušima, svakog jutra i svakog popodneva kao bezimeno krdo koje odlazi i dolazi u svom svakidašnjem ritmu hodanja, spavanja, snova, fabričkih sirena.

Ta horda koja svakog jutra trupće kao ogromno krdo velikih, sporih životinja, nekakvih bizona, mamuta, nosoroga širokih kopita u ujednačenom hodu do obale reke i natrag u savanu, preriju, tajgu, u te velike svetlozelene površine na geografskim kartama profesora Fabjana, ta horda koja odlazi u fabriku s velikim čekićima i natrag u svoje domove s toplim kuhinjama i poljskim veceima, ta horda hrani ovu zemlju, od nje živi čitava velika zemlja od istoka do zapada, od juga do severa, tamna masa bez lica.

Hrani se njenim hodom i njenim borbenim oduševljenjem na mitinzima i u povorkama; kao more je po kojem plove jedra crvenih zastava, talasa se ta masa pred očima onih koji stoje na tribinama, na drvenim binama koje su postavljene na velikim trgovima samo zato da s njih gledaju pod sobom ustalasalo more odanog radnog naroda.

Oni na tribinama kažu da nastaje novi svet.

Oni pod njima, u tamnoj masi, mašu transparentima i zastavama, i klikću: Živeo!

Kada je Danijel bio još mali, kliktali su: Dajte nam puške, idemo u Trst!

Sada ne kliču više o puškama, sada su samo još hiljadunoga koja odlazi u fabriku i iz nje.

I galami na skupovima i fudbalskim utakmicama.

Svakog jutra iz tišine se prolomi snažna buka sveta.

Takav je početak sveta.

Potkovane cipele po tlu.

Pešadija grčkih hoplita iz priča profesora Fabjana.

Krdo nosoroga.

Sjajni zrak svetlosti.

Jutro.

Proleće.

Nije samo topot potkovanih cipela i bubnjanje fabričkih čekića.

I reka je, šuma, visoko brdo.

I tišina u kojoj se može čuti samo pljuskanje vode o obalu, mirno kovitlanje vira.

Tišina i silne, pradavne lepote svih stvari koje su odavno već tu.

Gde su oblaci i gde je zemlja, gde su horizonti snova, šta je na kraju sanjanog horizonta?

Je li java?

Ako je java, za nju su potrebne otvorene oči.

Otvori oči, otvori ih, odmah.

Otvori oči za pogled, za dodir, za miris, za razum, za strast, za ljubav, za tišinu, za zvuk, za sve što te prati dok stupaš u svet.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački romansijer i pripovedač, čiji je novi roman „Na početku sveta“ upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.