„Budući pisci osiguraće opstanak književnosti, kao što su to radile generacije od Homera“, istakao je u svojoj besedi u Švedskoj akademiji nauka ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Patrik Modijani. Francuski pisac kome će priznanje zvanično biti uručeno danas, zajedno se drugim laureatima, kazao je da sumnja da literaturi preti kraj. Ali autor, koji je nagrađen za „umetnost sećanja koja je oživela gotovo neshvatljive ljudske sudbine i razotkrila teškoće života pod okupacijom“, ne veruje da će i dalje biti moguće živo prustovsko sećanje prošlosti.
„Imam osećaj da je danas pamćenje manje postojano, zauzeto stalnom borbom sa amnezijom. Ta gomila zaborava koja zamračuje sve, čini da možemo samo da sakupimo fragmente prošlosti, nepovezane tragove, nestvarne i gotovo nepojmljive ljudske sudbine“, rekao je Modijano, dodajući da je na pripovedaču da nekoliko izbledelih reči učini ponovo vidljivim kada pristupa praznoj stranici.
Pisac koga nazivaju modernim Prustom istakao je da žali za svetom pisaca iz 19. veka, poput Balzaka, Dikinsona, Tolstoja i Dostojevskog, rekavši da je tih dana „vreme prolazilo sporije nego danas, te da je ta sporost odgovarala piscima dopuštajući im da prikupe svoju energiju i pažnju“.
Kako kaže, vreme se otada ubrzalo, a njegova generacija pisaca stvara u nekakvom prelaznom periodu, dok će novi autori rođeni sa internetom, mobilnim telefonima, imejlovima i tvitovima, morati da kroz literaturu prikažu ovaj svet koji je uvek „konektovan“, i u kojem „društvene mreže jedu onaj deo intimnosti koji je doskora bio tajna koja je davala dubinu svakom pojedincu, i mogla da bude velika tema romanima“.
On je između ostalog istakao da je pripovedač često poput mesečara, duboko utonuo u ono što mora da napiše.
„Oduvek sam smatrao da je pisanje nalik muzici, samo mnogo manje čisto. Zavideo sam muzičarima na uzvišenijoj umetnosti. I pesnicima, koji su bliži muzičarima, nego što su romanopisci. Za pisca je, govoreći jezikom muzike, pitanje veštine da sve ono što vidi – ljude, pejzaže, ulice, pretvori u partituru sa istim melodijskim delovima, iz knjige u knjigu. Ali on u tome ne uspeva da dosegne savršenstvo i žali što nije muzičar“, ističe nobelovac.
Prisećajući se svog detinjstva govorio je da je proveo veći deo odrastanja odvojen od svojih roditelja. Često je boravio kod prijatelja širom Pariza, što objašnjava njegovu potrebu za traganjem za sopstvenim poreklom, detinjstvom i odrastanjem u njegovim knjigama.
„Tek mnogo kasnije moje detinjstvo je za mene postalo enigmatično. Ali nisam uspeo da pronađem sve te ljude, kuće i mesta koja su imala važnu ulogu u mojoj prošlosti. Ovaj poriv da rešavam zagonetke i razrešavam misterije bez ikakve prave šanse za uspeh je izvor moje želje da pišem, kao da će mi istraživanje sopstvene mašte i pisanje pomoći da povežem sve te pokidane veze“, naglašava Modijano, čije priče opisuju sudbine ljudi u savremenom Parizu, pokrivenim senkom Drugog svetskog rata.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
