Na prvoj projekciji „Ko to tamo peva“ niko se nije nasmejao

Ovaj put komedija koja je više puta proglašavana za najbolje ostvarenje srpske kinematografije deo je programa Kan klasik, zajedno sa ostvarenjima Vima Vendersa, Pjera Paola Pazolinija, Frederika Felinija… Ovaj program biće prikazan na festivalima Limijer u Lionu i Rencontres Cinematographikues de Cannes, planiranim u oktobru i novembru, budući da Festival u Kanu zbog pandemije koronavirusa ove godine nije održan u svom tradicionalnom terminu i obliku, ali je odlučeno da odabrani filmovi budu prikazivani na drugim manifestacijama. O tome kako je pre tačno 40 godina nastao ovaj film, kakve su bile prve reakcije publike na projekcijama u Beogradu i Puli, kao i pomenutom Kanu, političkim konotacijama o kojima se kod nas nije pričalo (barem ne javno), te kako je Titova smrt uticala na film, za Danas govori reditelj Slobodan Šijan.

* Film „Ko to tamo peva“ biće prikazan u okviru programa Kan klasik. Ova komedija bila je 1981. deo selekcije Un Certain Regard. Kako je bilo tada u Kanu? Kakve su bile reakcije publike? Po čemu vi pamtite taj događaj?

– Film je bio veoma dobro primljen u Kanu i dobio je odlične kritike. Publika ga je sjajno prihvatila i taj uspeh mu je omogućio da dobije široku bioskopsku distribuciju u Francuskoj a kasnije i u mnogim drugim zemljama u svetu. Sećam se da ga je u Kanu video i američki distributer koji ga je kasnije sa velikim uspehom prikazivao u SAD. Film je stigao i do Japana. Evo nedavno mi je poznanik poslao japanski strip inspirisan autobusom iz „Ko to tamo peva“.

* Neda Arnerić je pre nekoliko godina izjavila da tokom snimanja niko od ekipe nije verovao u uspeh ovog filma, te da su tek po gledanju shvatili da je reč o genijalnom ostvarenju. Kako to komentarišete? Po čemu vi pamtite snimanje ovog filma?

– Pa znate kako, Nedu sam izuzetno voleo i poštovao i kao glumicu i kao osobu ali u toj priči, koliko god da ima istine ima i preterivanja. Glumci vole popularnost koju donosi komedija ali čeznu za velikim dramskim ulogama. Ovaj film sam radio veoma brzo i nisam imao vremena da ih tetošim, samo sam jurcao da snimim šta sam morao. Mislim da se sud o vrednostima „te komedije“ formirao postepeno, tokom vremena, a ne „po gledanju“ jer se film stalno i iznova potvrđivao u raznim prilikama, stičući sve više ugled i kao umetničko delo, što pokazuje i ova kanska repriza posle 40 godina.

* Rekli ste svojevremeno da vam je najvažnije bilo da vidite reakcije publike u Pulskoj areni. Kako je bilo tada u Puli? Šta ste tada mislili kakvu će sudbinu imati ovaj film?

– Pa reakcije gledalaca su bile zaista nešto za pamćenje. Komedija traži publiku a nema zahvalnijeg mesta za prikazivanje dobre filmske komedije od Pulske arene. To je pravi test da li film funkcioniše, mislim na filmove za publiku, a ja sam tada želeo da snimam takve filmove. Pre Pulskog festivala priredili smo projekciju filma za umetničko veće Centar filma u Filmskom gradu. Bilo je pedesetak ljudi, krcata mala sala. Uglavnom ljudi iz preduzeća i njihovi partneri sa porodicama. I niko se nije nasmejao ni jednom, tokom čitavog filma. Vladao je muk. Zapitao sam se šta sam to napravio. Kasnije, posle mnogo godina, sretnem jednu gospođu koja je radila za tu producentsku kuću i ona mi kaže kako je to njen omiljeni film i da se uvek smeje kad ga gleda. Ja kažem kako sam je video na toj projekciji i da se niko nije nasmejao tokom čitavog filma. A ona kaže kako je bilo sramota da se smeje jer su tu bili njeni šefovi pa da ne ispadne blesava.

* U tom periodu zanimao vas je pre svega bioskopski film, kao spoj popularnog i avangarde. Zašto? Šta ste mogli da postignete tim preplitanjem dve često suprotstavljene kategorije?

– Ja sam pre svega težio bioskopskom filmu, a u okviru tog opredeljenja najbliža mi je bila komedija. Ili možda ne baš čista komedija, već crni humor koji proizilazi iz našeg mentaliteta i njegovog sukobljavanja sa urbanitetom i koji stvara situacije koje veoma često završavaju tragično. S druge strane imali smo u Ateljeu 212 jednu čitavu generaciju izvanrednih glumaca koji su nam približili najbolja dela teatra apsurda i crnog humora, što je meni bilo veoma blisko. Tu se formirao i veliki Dušan Kovačević.

* Političke konotacije ovog naslova, barem kod nas, nisu često bile isticane, iako su one i te kako vidljive. Zašto je to negde ostalo po strani?

– Pa to je zaista zanimljivo pitanje. Mislim da je domaća filmska kritika oklevala da se upušta u takve analize iz ovih ili onih razloga. S druge strane u inostranstvu su takve analize dominirale. Te da je autobus metafora Jugoslavije koja će se raspasti, ili da je to film o rasizmu. Kod nas je to bilo gurnuto u stranu jer je film postigao veliku popularnost a spominjati inherentni rasizam malog čoveka nije bilo probitačno.

* Sa kakvim ste vi idejama u tom smislu pravili ovaj film? Pričali ste jednom prilikom da niste bili sigurni kada je Veljko Despotović želeo da ofarba čuveni autobus „Krstić i sin“ u crveno…

– Nisam bio siguran u crvenu boju autobusa pre svega iz estetskih razloga, a ne kako vi to implicirate u vašem pitanju iz političkih. Plašio sam se da to ne ispadne nešto drečavo što će da razbuca sliku, a za popravke nije bilo mnogo vremena jer smo autobus dobili svega nekoliko dana pre snimanja. A onda sam video idealno ofarban autobus i starog dekoratera, čika Miladina, kako stoji pored njega i četkom dofarbava prljavštinu, blato, patinu. Hteo sam da ga poljubim. I njega i scenografa Veljka Despotovića.

* Film je prikazan u godini Titove smrti. Šta je taj događaj značio za film?

– Značio je veliku opasnost za privođenje snimanja kraju. Veliku neizvesnost. Stalno smo slušali izveštaje konzilijuma o stanju Titovog zdravlja, a u jednom trenutku, kada smo snimali scenu na reci, došla su dva civila u sivim odelima i uzeli nam kameru. To je bila potpuno nova kamera Filmskih novosti nedavno kupljena za snimanja „Titovih putovanja.“ To je bilo negde krajem aprila meseca i mi smo zaključili da je Tito „zauvek otputovao.“ Neke ekipe su prekinule snimanje ali mi smo odlučili da nastavimo snimanje nekom starom kamerom, jer ako stanemo, razmišljali smo, ko zna da li ćemo ikada završiti film. Tako smo snimali dva-tri dana, kad evo one dvojice, donose kameru nazad. Kažu, ne treba nam još. Mi završimo snimanje, mislim 30. aprila a na radiju objave 4. maja da je „drug Tito preminuo“.

* Mislite li da se recepcija ovog filma vremenom promenila? Kako sada, kad nam je takoreći apokalipsa pred vratima, treba gledati ovaj film?

– Pa ne mogu ja sad to da tumačim, ali bio je u Los Anđelesu na Filmskom odseku UCLA-a jedan veoma ugledan profesor filmske teorije koji je na svojim predavanjima početkom novog milenijuma, svakog semestra prikazivao „Ko to tamo peva“ kao primer filma koji tokom vremena menja značenje. I taj japanski strip koji sam malopre spomenuo inspirisan je NATO bombardovanjem Srbije, koje je filmu dodalo još jedan sloj značenja. Možda bismo mogli da budemo manje opsednuti sami sobom i da pokušamo da sa strane pogledamo na nas i na svet oko nas. Da razumemo da nismo mi centar sveta i da moramo da živimo u dobrim odnosima sa svojim susedima.

* U tom smislu poslednjih dana, zbog još aktuelnih protesta u Beogradu i još nekim gradovima Srbije, po društvenim mrežama često se citiraju pojedine scene iz vašeg filma „Kako sam sistematski uništen od idiota“. Kako to vidite?

– Nisam to znao i ne znam šta se tačno citira a ne bih želeo da sada ograničavam moguća tumačenja mog filma nekim svojim komentarima. Ja filmu pristupam kao otvorenom delu koje dopušta različita tumačenja zavisno od konteksta u kom se delo tumači. Zato izbegavam eksplicitne poruke osim ako one odražavaju stavove junaka filma. „Kako sam sistematski uništen od idiota“ je meni veoma drag film u koji sam pokušavao da unesem neka svoja razmišljanja i utiske o demonstracijama ’68. ali bez jednostranih sudova već sve to prelomljeno kroz prizmu onog već spomenutog sukoba našeg mentaliteta i urbaniteta.