Ovaj moderni, kapitalistički svet je iscrpljujući: Arsen ga je 2017. napustio i krenuo na putovanje dugo pet godina

Arsen Krsmanović se sa ograničenim budžetom 2017. upustio u petogodišnju avanturu po Južnoj Americi, a da bi osnažio druge sličnih afiniteta pokrenuo YouTube kanal „Analogni nomad„.

Arsen će sutra 20. septembra, u Društvenom centru Krov u 20 časova održati predavanje i odgovarati na pitanja: šta je to „backpacking“, zašto je bitno da mladi ljudi putuju širom sveta; koliko vam je novca potrebno za takav put i kako doći do njega; kako planirati troškove tokom puta i na koji način ekonomisati; da li je ovakvo putovanje bezbedno i kad i kako doneti odluku…

Njegovo prvo predavanje bilo je održano u Alternativnom kulturnom centru Gnezdo, a sledeće je zakazano za 14. oktobar u 18 časova u Kulturnom centru Magacin (Magacin u Kraljevića Marka).

Arsen za Danas govori o svom nesvakidašnjem iskustvu.

Kako je počelo tvoje putovanje?

– Ideja za putovanjem u toplije krajeve postojala je oduvek, bila mi je u podsvesti, jer mi se klima u Srbiji nikada nije dopadala. Muka mi je od zime, svake godine od novembra do februara, trećina godine mi je pakao… Kada sam završio studije uleteo sam u klasičnu priču – posao, plaćanje računa, veza… i sve vreme osećao da mi nešto fali u životu. Naći posao u struci bez da si u partiji, bilo je teško. Ceo taj nesrećni sticaj okolnosti mi je dao slobodu da donosim odluke, jer da sam u 25 godina dobio stabilan posao koji volim, teško bih se odlučio za ovaj korak. Da je putovanje izvodljivo shvatio sam 2017. na proleće i sa drugarom koji je ranije putovao po Aziji, odlučio da krenem za Južnu Ameriku na „bekpeking“ par meseci. Imao sam neku ušteđevinu i kupio kartu za decembar te godine u jednom smeru. Znao sam da će moje putovanje da potraje. Međutim, nisam očekivao da će trajati pet i po godina.

Šta te je dočekalo kad si stigao?

– Južna Amerika je jako veliki kontinent i ogromne su razlike, ekonomske i ne toliko, ali kulturološke svakako. Putovanje sam započeo iz Argentine, potom otišao u Urugvaj, pa u Čile i nastavio ka severu. To je bila dobra odluka jer su nam te zemlje slične. Imao sam lufta da naučim španski i da se polako upoznajem sa osobinama kontinenta. Došao sam tamo krajem decembra – a kod njih počinje leto. Vadim se iz srpske zime i odlazim na plažu, sedim i razmiljam – gledaj šta sam izveo. Iako sa malo novca, toliko sam se dobro osećao, samo zato što sam sproveo odluku posle koje nema nazad. Imao sam taj osećaj moći jer sam uhvatio kormilo života u svoje ruke. Odjednom je sve postalo zanimljivo, otvorio se ceo novi svet gde važe neka potpuno drugačija pravila. Sreo sam mnoge koji su se odlučili na isti put. Ovaj stil putovanja kod nas je totalni andergraund, zato sam počeo da ga promovišem. Da bi ljudi videli da su takve promene moguće.

Kako si se snalazio za smeštaj, novac, hranu… Kako funkcioniše „bekpeking“?

– Integralni deo mojih putovanja bio je volontiranje. Imao sam neku ušteđevinicu, ali se nisam previše opterećivao novcem. Južna Amerika nije toliko jeftina kao što mi zamišaljamo, ali je priuštiva, bar većina zemalja. Volontiranje ti daje mnogo lufta da se stacioniraš u jedno mesto i raduckaš – imaš smeštaj i klopu i ne trošiš ništa. To su periodi kad čovek može da se odmori i uči o sredini u kojoj se nalazi. Postoje platforme gde izabereš na kojim ćeš projektima volontirati, u zavisnosti od zemlje u kojoj se nalaziš. Domaćin ti može biti bilo ko – porodica, NGO, institucija, pojedinac, hostel, restoran. U pitanju je paleta različitih poslova koje obavljaš u skladu sa sopstvenim preferencijama. Prvo volontiranje mi je bilo na ranču u Urugvaju. Pomagali smo oko popravki – nismo se nešto naradili, ali smo naučili da baratamo sa alatima. Drugo volontiranje je bila prava stvar za mene. Za njim sam odlepio i stekao veštine u oblasti biokonstrukcije (pravljenje kuća od prirodnih materijala). Jako uspešan projekat, sa petnestak i više volontera iz svih krajeva sveta, od Francuza, Italijana, Nemaca, Brazilaca, Argentinaca, Urugvajaca – ljudi sa svih strana. Radili smo dobar posao, sjajno smo bili tretirani, uslovi su bili fantastični. Bili smo blizu mora i reke. Leto, zezanje, uveče gitara i muzika… Tada sam shvatio da će moje putovanje, ako budem „zabadao“ na takvim mestima, potrajati. A nisam imao razloga da žurim..

Šta čovek egzistencijalno dobija od nomadskog stila života?

– U pitanju je velika sloboda i velika odgovornost. Putovanje je najbolja škola, naročito ako putujete samostalno. Ono podiže sve vaše životne sposobnosti, jer te baca u vatru. Prva i najbitnija veština za savladati je planiranje, jer od kvaliteta tvog planiranja zavisi utrošak tvog vremena, novca i energije/živaca. Ako dobro planiraš – putovanje se produžava, a cilj jeste što duže putovati i što manje raditi. Poenta je da imamo više slobodnog vremena. Dok, s druge strane, ovde, u ovom društvu gde se sad nalazimo, sve to odlažeš jer imaš lažne i nametnute potrebe. Tek sad nakon putovanja vidim na šta sam sve traćio novac i energiju. Ova sredina od tebe očekuje da trošiš novac na nebitne stvari da bi ostao na društvenoj lestvici, da se uklopiš. Dok su na putovanju tvoji kapaciteti na makismumu – nema ležanja u krevetu do 11, ustaješ u zoru, uvodi se disciplina i čovek radi na sebi. To je jako bitno za mlade ljude, jer se menjaš iz korena i sa putovanja se vraćaš kao druga osoba, puna samopouzdanja. To su neke stvari koje se ne uče u školi.

Koliko se svakodnevica kojoj smo izloženi razlikuje od „bekpekerske“?

– Ovaj moderni, kapitalistički svet je jako iscrpljujući za sve. Svi sagorevaju, dok je osećaj slobode najbolji osećaj na svetu. Da možeš da doneseš bilo koju odluku i da znaš da neće ništa loše da ti se desi. Taj nomadski način života je interesantan jer ti daje neopisivu slobodu. Shvatiš koliko si srećan u životu, uživaš u sitnicama. Mi mnogo toga uzimamo zdravo za gotovo, a kad vidiš kako ljudi žive, a koliko im malo treba za sreću, osetiš se razmaženo. Takav stil života zahteva odricanje od komfora – da budeš na mestima gde nema tople vode, interneta, imaš kašiku i tanjir, veš pereš ručno… Ali kad ujutru izađeš bos da popiješ kaficu dok sunce izlazi, shvatiš koliko ti ne treba klima uređaj ili auto. Menja te na duhovnom nivou jer sreća dolazi iz stalnog ispunjavanja tvojih planova i želja. Odgovornost prema sebi i drugim ljudima koje srećeš usput, sve je to niz malih svakodnevnih pobeda. Ne postoji poslovna rutina. Ovde ti je svaki dan srećan jer si uspeo.

Kako odgovoriti predrasudama koje ljudi možda imaju?

– Frapantan je broj mladih ljudi „bekpekera“ uglavnom iz Zapadne Evrope, oni su skloni tome i ceo svet je tamo. U Srbiji kad mladom čoveku od dvadeset godina pomeneš putovanje roditelji skoče – čekaj, stani, trebaš školu da završiš, studiraš. Ja sam veliki pobornik formalnog obrazovanja jer čovek treba školovanjem da se usavršava. Međutim, ti možeš da odeš na putovanje i da nastaviš školovanje kad se vratiš, jer putovanje tebi omogućava da vidiš gde su ti interesovanja. Možda ćeš se zainteresovati za da predaješ ako si na primer u Peruu učio neke klince, ili ćeš otkriti nešto drugo. Brza se sa bitnim životnim odlukama, a putovanje je predah tokom kojeg čovek nakupi energiju i shvati šta želi. Naše školovanje zahteva osam godina osnovne, četiri srednje i onda se od tebe očekuje da odmah ideš na faks. U sistemu si koji ti ne dozvoljava da dišeš, a sa 18 godina treba da doneseš životnu odluku o budučnosti i čime ćeš da se baviš. Sa 18 godina ne znaš ništa.

Da se vratimo na „putešestvije“, koja su te mesta ostavila bez daha?

– Ostrva Galapagos. To je verovatno i jedno od lepših mesta na planeti. Arhipelaga vuklanskih ostrva koja se nalaze na nekih 1000 kilometara od Eekvadorske obale Južne Amerike, do njih se stiže iz Ekvadora – ne postoji ni jedan drugi međunarodni let. Ljudi se uglavnom žale kako ih je preskupo obići, ali do tamo možeš stići kao „bekpeker“, samo se o tome ne priča. Ono što ćeš tamo videti vredi svaku paru. Na sve strane su divlje egzotične životinje, foke koje spavaju na klupama na dokovima, iguane velike crne na sve strane, biljne iguane na drveću, džinovske kornjače koje šetaju po kopnu i one što plivaju u vodi, male ajkule, ptice koje-kakve… Svega ima i ne znaš kud gde udaraš. Plaže su fantastične, peščane, more je prelepo i toplo. Vuklanski reljefi, krateri, poluaktivni vulkani, lava tuneli, pećine, čuda! Galapagos je interesantan i zbog teorije evolucije i naučnih instituta. Previše stvari, a malo vremena. Ja sam imao sreće da volontiram i ostao mesec i po dana. To je bilo sjajno!

I zvuči sjajno.

– Potom pustinja Atakama – ranije nisam video pustinju i ostao sam zapanjen. Živeo sam tamo jedno sedam meseci, čak i počeo da radim. Volim to što tamo nema kiše, nikad. Sunce, planine su blizu, vulkani, gejzeri, čuda. Zatim, Iguazu vodopadi na tromeđu Argentine, Paragvaja i Brazila – to deluje nestvatno. Kao halucinacija. Amazon, Patagonija, planine po Peruu, svaka zemlja ima nešto da pruži, ali ako bi čovek morao da odabere jednu zemlju za posetu to bi mogao biti Peru. Fantastična žemlja koja ima sve od plaža, planina, pustinja, džungla, a u isto vreme u smislu kulturno istorijske baštine, Peru je kolevka raznih civilizacija. Mi samo pričamo o Inkama, a oni su tek poslednji u nizu desetina i desetina starih naroda koji vuku ko zna od kada. Peru je kao kod nas Italija – ne možeš budakom da zakopaš a da ne izađe neko arheološko čudo. Svako selo ima svoje spomenike po par hiljada godina stare. Uglavnom svi pominju Maču Pikču, a tih spomenika – na desetine ima svuda. Maču Pikču je interesantan zbog lokacije u džungli, stizanje do njega je avantura.

A gradovi?

– Gradovi nisu ono što mene toliko privlači, ja sam ljubitelj prirode, ali ko voli sigurno treba da poseti Buenos Aires. Bogota mi je draga i gradovi po Kolumbiji, a Kolumbijci kao narod su mi najdraži, najprijatniji. Jedino je naša klopa bolja nego bilo gde u Južnoj Americi, ali kod njih ima tog voća i povrća zanimljivog. Vratio sam se zbog klope i da posetim rodbinu i prijatelje.

Šta bi ljudima koji razmišljaju da stave ranac na leđa i odu u svet savetovao?

– Prvo, da se dobro pripreme. Nikada ranije nije bilo lakše putovati nego danas. I biće sve lakše. Tehnologija i saobraćaj su napredovali, na raspolaganju su nam stvari za koje mi ni ne znamo da postoje. Mobilni telefon je olakšao sve. Pravi izazov je bilo putovati pre dvesta godina kada si morao da ideš u biblioteku, tražiš mape, razgovaraš sa ljudima koji su to iskusili. Ne znaš ni gde, ni kuda ideš. Sada sve možeš da izguglaš. Moj YouTube kanal „Analogni nomad“ pruža te informacije na srpskom. Verovatno jedini prezentujem na našem jeziku. Drugi savet je, naravno, da se ne plaše. Uglavnom, ako nije novac, ljudi su zabrinuti za bezbednost i ne svhataju da na svetu ima više dobrih ljudi koji će hteti da ti pomognu nego loših. Treba da se izmaknemo iz mehura Balkana i vidimo da postoji razlog što nas bije glas da smo nezgodni. U međusobnom ophođenju smo dosta agresivni i grubi često. A to ni ni ne primećujemo jer smo stalno izloženi takvom tretmanu. Ipak, takav način komuniciranja nije normalan u svim krajevima sveta. Moja iskustva iz Južne Amerike su da ljudi nisu zli, agresivni i opterećeni stereotipima i da se na nas, koji dolazimo, gleda sa poštovanjem. Zato se treba opustiti. Naravno, ovaj stil putovanja nije za svakoga. Niti pretendujem na to. Bliži je mladima i ljudima slobodnog duha, onima kojima je bitnije životno iskustvo nego novi ajfon.

Za kraj, kako bi ohrabrio ljude koji razmišljaju da krenu na put?

– Toliko se nepredviđenih stvari događa na putovanju, niko ne računa na to da ti se vrata otvaraju non-stop. Upoznaješ ljude slične sebi koji su iz istih razloga krenuli istim stopama. Sada imam mnogostruko više ljudi bliskih meni nego u Srbiji što sam imao. I još jedna stvar – ljudi treba da se opuste i žive. Jedina stvarna opasnost od takvog načina života je to što je mnogo teško vratiti se nazad, jer shvatiš sva ograničenja ovog sistema i da ti je život protraćen na neke stvari koje te ne interesuju. A posle tolike slobode, teško je vratiti se u kancelariju.