Na sredini puta od Beča do Carigrada

Čedomila Marinković je pre dve godine za knjigu o „Jevrejima u Beogradu (1521-1942)“ u istoj ovoj ediciji dobila nagradu Neven za najbolje delo iz oblasti popularne nauke u 2020. godini. U razgovoru za Danas ona objašnjava značaj Zemuna kao vojnog, trgovačkog, kulturnog, pa i špijunskog centra na Vojnoj granici Habzburške monarhije, njegove specifičnosti koje duguje pre svega svom strateškom položaju, kao i zemunski „lokalpatriotizam koji se sačuvao do danas iako je već gotovo devet decenija deo Beograda“.

Prvi pisani trag o Zemunu potiče iz 12. veka. Zbog čega ste se ograničili baš na period od 1717. i ulazak vojske Eugena Savojskog u grad do 1934. kad Zemun postaje deo Beograda?

– Zemun je postojao još u keltsko doba od kada potiče i njegovo, kasnije latinizirano ime, Taurunum. Dakle znatno duže nego period koji u svojoj knjizi pratim. Ali Zemun, ono što je on nekada bio a o čemu se i danas u Zemunu rado govori je upravo period koji je naveden u naslovu. Od ulaska Eugena Savojskog u grad 1717, do pripajanja Zemuna Beogradu nakon izgradnje mosta i tramvajske pruge 1934. godine Zemun je imao specifičan profil, ekonomsku, kulturnu i edukativnu autonomiju. Možemo reći da sam portret tog Zemuna oslikala ovom knjigom.

Koliko je sudbinu, prošlost, izgled i kulturu Zemuna obeležilo to što je kao pogranično područje Habzburške monarhije bio na njenoj Vojnoj granici prema Turskoj?

– Strateški položaj Zemuna u okviru Vojne granice je u stvari centralna tema knjige. Sve nastaje u skladu ili u suprotnosti sa time. Najpre, Magistrat nastaje kao izuzetak od pravila koje važe za Vojnu granicu. On postaje ono što se popularno naziva „građanska oaza u vojničkoj zemlji“ ima svoju gradsku autonomiju u izvršnoj, čak donekle i sudskoj vlasti, kao i određene ekonomske povlastice. Pre toga se osniva kontumac kao sanitarna a kasnije će se ispostaviti i veoma važna ekonomska institucija. Privilegija data Jevrejima da mogu da borave u Vojnoj granici takođe predstavlja jedan od tih izuzetaka. Na kraju, a možda najvažnije – multietičnost Zemuna potiče od njegovog geografskog te samim tim i ekonomskog značaja.

Gde je Zemun na toj istorijskoj liniji između Beča i Carigrada kao vojni, trgovački, kulturni pa i špijunski centar?

– Zemun se nalazi tačno na sredini tog puta između prestonica dva carstva. Ekonomski, od ogromnog je značaja posebno u drugoj polovini 18. veka i prve dve decenije 19. veka. Gde cveta ekonomija, obrazovanje i kultura je, obično slede. Što se tiče vojnog aspekta, od kada je granica „fiksirana“ na Dunavu i Savi, Zemun je u nekoliko navrata bio vojno vrlo značajan: kao mesto odakle su se pokretali napadi na Beograd, kao bogato i ustanku naklonjeno zaleđe Prvog srpskog ustanka i kao centar dešavanja tokom revolucionarnih godina 1848. i 1849. Što se špijunskog aspekta tiče, i on je vrlo značajan. Naime, zna se da je Prvi srpski ustanak počeo ranije nego što je planirano, u februaru 1804. nakon tragične „seče knezova“, koja je bila direktna posledica presretanja jednog pisma koje je iz Srbije upućeno komandantu Zemuna.

Koliko ljudi danas poznaju istoriju, znamenitosti, važne ljude zemunske prošlosti, činjenice kao što je ta da je u Zemunu nastala ideja o stvaranju moderne države Izrael? Knjigu ste predstavili nedavno u Zemunskoj gimnaziji, kakva su Vam iskustva?

– Danas je istorija Zemuna, najvećem delu Zemunaca, a kamoli Beograđana, potpuno nepoznata. Zemun se u svesti svih onih koji ga, u stvari ne poznaju, sveo na ružne šale u vezi sa zemunskim klanom i na nepotrebnu stanicu između šoping-mola na Ušću i Autleta u Inđiji. Kroz njega se prolazi, samo što brže. Još jedan motiv za nastanak ove knjige bila je želja da se bar neko od tih ljudi zaustavi, stane i pogleda oko sebe. Da vidi sve te fantastične građevine, ali i uglavnom očuvanu urbanu strukturu Donjeg grada, čija glavna ulica je dugačka samo 600 metara! Da podigne glavu, ugleda natpise: na primer onaj na kući Gine Vulko u Glavnoj 18 koji govori o boravku austrijskog cara i carice u Zemunu 1817, ili onaj, na latinskom u Glavnoj broj 5 o velikom požaru koji je skoro progutao pola grada. I da nauči da se ne kaže „magistarski“ već „magistratski trg“ i zašto. Zato je ova knjiga važna. U 18. veku zemunski građanin je morao da ima ekonomsku nezavisnost i da bude neporočan kako bi uopšte bio zemunski građanin. Kao dokaz toga dobijao je „građansko pismo.“ Tek tada je imao pravo da se bira u gradsku upravu. Moja želja je da ova knjiga, za sve Zemunce postane vrsta simboličkog „građanskog pisma“. Da ono što je u njoj napisano bude nešto što će svaki Zemunac znati. Ni Beograđani nisu isključeni!

Što se tiče promocije u Zemunskoj gimnaziji, to je bio pravi kulturni praznik. Renovirana zgrada gimnazije sa prelepom svečanom salom bila je idealna pozadina za promociju knjige o Zemunu. Za to su najzaslužnije školski psiholog i čuvena profesorka istorije LJiljana Raković. One su okupile više od 200 đaka koji su, doista sa velikom pažnjom više od sat vremena slušali mene i gospodina Ozrena Karamatu dok smo im prenosili neke od ideja iz knjige. Neki đaci su čak i zapisivali!

Jedno od svedočanstava o starom Zemunu je i groblje na Gardošu koje je podeljeno na pravoslavni, rimokatolički i jevrejski deo. Koliko je danas ostalo od te nekada nacionalno i verski mešovite sredine i da li ima potomaka starih uglednih porodica poput Karamata, Spirte…?

– Zemunski običaj je bio da su se muškarci kasno ženili i da su imali jedno ili dvoje dece. Grci se nisu mešali sa drugim narodima tako da su prvi nestali. Cincari su se asimilovali ili se odselili. Nemci, posebno oni iz Francstala su uglavnom ubijeni na kraju rata ili su se iselili u Nemačku. Jevrejske porodice, poneke su uspele da prežive rat. Danas, nažalost nemamo više uopšte potomke porodica Spirta, Bialo i Hariš, a i Ozren Karamata je bez naslednika.

Turci su Zemunom vladali 150 godina, da li sačuvani bilo kakvi tragovi njihovog prisustva?– Osim jednog akvarela na kome se vide džamije, od kojih je glavna bila na Glavnom trgu, na mestu današnje katoličke crkve, opisa putopisaca kao što je Evlija Čelebija i nekadašnjeg „čardaka“ – turske kuće koja je danas poznata kao gostionica „Kod belog medveda“, nemamo nikakvih turskih ostataka u Zemunu. Tursko prisustvo, koliko je meni poznato, ostalo je u čitavoj Vojvodini prisutno najviše u vidu toponima.

Prestonica Beograda

Iako je Zemun deo Beograda skoro 90 godina, da li su Zemunci „Beograđani“ i zbog čega i danas neguju poseban „lokalpatriotizam“?

– Ima puno lokalnih zemunskih šala na račun Zemuna i Beograda. Jedna od njih kaže da je: “ Zemun prestonica Beograda“, a pravim Zemuncima je i danas velika prepreka da pređu most. To je prosto odraz jedne lokalne tradicije, ali činjenica je da je Zemun – ovde mislim samo na Donji grad, jedna mala sredina u kojoj se ljudi još uvek javljaju na ulici jedni drugima, koja i danas ima svoje osobenosti od arhitekture do ponude na pijaci tako da je lokalpatriotizam sasvim u skladu sa tim.

Detinjstvo na keju sa Brankom Pešićem

Za knjigu „Jevreji u Beogradu“ rekli ste da je nastala iz želje da o temi kojom se dugo profesionalno bavite napišete nešto za širu javnost i da je edicija Kreativnog centra pod nazivom „Ovako se živelo“ bila kao stvorena za takav književni poduhvat. Kako se i zbog čega sada u toj ediciji našao i Zemun?

– Obe knjige su povezane i to ne samo edicijom u kojoj su izašle, već i tematski. „Zemun“ proizilazi iz prve moje knjige koju sam objavila u Kreativnom centru „Jevreji u Beogradu“. U njoj čak postoji i jedno poglavlje o Jevrejima Zemuna. Najpre, radeći na jevrejskim temama Zemun mi se nametnuo kao svakako nezaobilazno područje istraživanja. Rabin Alkalaj, Teodor Hercl, rađanje cionizma i najstarija sačuvana sinagoga u našoj zemlji, sve je to vezano za Zemun. Da bi o tome pisala, pre pet godina sam jako puno vremena provela u Arhivu grada Beograda u kome se nalazi građa Zemunskog magistrata. Skoro 300 metara sačuvane arhivske građe! Proučavala sam je onako starinski, mučeći se danima da pročitam nečiji rukopis i goticu. Danas je sve mnogo lakše jer je, zahvaljujući vrednim arhivskim radnicima Arhiva grada Beograda sve digitalizovano, prevedeno i pretraživo. Ranije je to bio rudarski posao, danas je igra. Dakle, nakon jevrejskih tema, ostalo je to interesovanje za Zemun. Drugo, a u stvari prvo, ja sam u Zemunu rođena, po ocu sam Zemunka, iako mi je i majka išla u zemunsku gimnaziju, a baka po majci predavala u školi kod Bogorodičine crkve. Deda mi je radio u „Ikarusu“. Prohodala sam u zemunskom parku, išla u vrtić „Braća Abafi“ ispod Kalvarije, detinjstvo sam provela na keju, sa dedom i Brankom Pešićem. Dakle, sve zemunske teme. Takođe, pre pet godina sam za nemačko-francuski kanal ARTE snimila i dokumentarnu emisiju o Zemunu koja je bila prva te vrste koja se bavila nekim gradom sa naših prostora. Tako sam bila u prilici da svoj grad, u kome i danas živim, predstavim kao istoričarka umetnosti.