foto FoNet/MCBranislav Šovljanski, novinar N1, autor emisije „360 stepeni“ na televiziji N1 nedavno je u njoj ugostio Ivana Ivanjija. Ispostavilo se da je to bio poslednji intervju koji je Ivan Ivanji dao za medije.
– Bilo mi je žao što je vreme za razgovor bilo ograničeno. Reč je o čoveku velikog životnog iskustva, pričao je otvoreno o životu u logoru, o povratku iz logora, o tome kako je radio kao Titov prevodilac. Pričao mi se kako se raduje novoj knjizi koja treba da mu izađe. Ivan Ivanji je bio moj najstariji sagovornik, imao je 96 godina, bio je toliko vedrog duha, toliko vispren, oživeo je svoja sećanja, koja su bila sveža, toliko je lepo opisao ono što je živeo – pirseća se Branislav Šovljanski za Danas.
Uskoro, naime, treba da izađe nova knjiga Ivana Ivanjija, rad na knjizi bio je u završnoj fazi. Reč je o ispovednoj prozi “Bilo jednom u Jugoslaviji” u kojoj Ivanji piše o svom životu i društvenim i političkim okolnostima od početka 1945. do sedamdesetih godina dvadesetog stoleća. Izdavač je Laguna.
O svom susretu sa Ivanjijem za Danas svedoči i pisac Srđan V. Tešin, koji je kao urednik magazina „Plastelin“ objavio intrevju sa njim nastao iz razgovora sa Mićom Vujčićem.
– Pre dvadeset godina sam, kao urednik magazina „Plastelin”, objavio intervju sa Ivanom Ivanjijem povodom njegovih knjiga “Balerina i rat” i “Titov prevodilac”, kao i prikaz njegove knjige “Mađarska revolucija”. U tim razgovorima, koje je vodio s Mićom Vujičićem, Ivanji se na nekoliko mesta izvinjavao čitaocima ako je u nečemu ostao nedorečen ili ako nije dovoljno dobro svoju ideju sproveo u delo, pa čak i zbog toga ako je bio nedovoljno objektivan ili mrzovoljan. Bilo mi je neverovatno da čovek tako bogate biografije i bibliografije može da bude iskreno skroman i jednostavan čovek. Čak je na jednom mestu, odbacujući sve glorifikacije svojih životnih preduzeća, rekao: „Ja sam bio samo prevodilac.”
Naravno, Ivanji je bio i prevodilac, ali je bio, za srpsku, jugoslovensku i srednjoevropsku književnost mnogo više od toga. Pre desetak godina sam ga zamolio da za rubriku „Kikinda, na prvu loptu” napiše nekoliko asocijacija na Kikindu koje mu prvo padnu na pamet, ne znajući da je njegova biografija u direktnoj vezi s Kikindom:
„Kad čujem ime tog banatskog grada prvo mi pada mi pamet kako sam 1945. stigao na njegovu železničku stanicu – prvu stanicu novog života posle logora. Imao sam šesnaest i po godina i osećao se zrelim i odraslim.”
Učestvovali smo onomad na jednom panelu u Novom Sadu i pričali o politizaciji jezika. Sećam se da je poenta njegovog izlaganja bila u tome da nam je jezik u javnom diskursu takav kakav je upravo zbog toga što većina građana Srbije zapravo brka nacionalizam i patriotizam. Nekoliko godina kasnije, zamolio sam ga da za antologiju „Četvrtasto mesto“ napiše priču na temu čitanja novina. Napisao je genijalnu priču „Lako je ubiti rečima”, koja govori o novinaru specijalizovanom za pisanje čitulja; tom bi uspevalo da, čim pronađe savršenu, poetsku i originalnu formulaciju čitulje, odmah umire onaj kome je namenjena. Ivanji se, na neki način i u ovoj priči, ali i u životu, rugao smrti, verovatno, jer ju je dobro upoznao u koncentracionim logorima. Otud i ne čudi činjenica da je njegova smrt gotovo romaneskna, jer je u dubokoj starosti mirno umro u gradu u koji su ga nacisti deportovali s namerom da ga ubiju. Ivanji bez sumnje predstavlja ideal demokrate i intelektualca čije će delo, siguran sam u to, nastaviti da živi – zaključuje Srđan V. Tešin.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
