Na vratima kupea

Slušam je tek polovično, prstima prebiram po žicama i osluškujem da li je sa gitarom sve u redu. Ako je ljubomoran, moraš ga varati, kažem joj, očigledno očekuje od tebe da ga varaš. Barem onoliko koliko se boji, toliko i potajno želi da ga prevariš, bezbrižno mudrujem, najverovatnije je latentni svinger ili nešto slično, ali to još ne zna. Samo ga varaj, ne smeš da ga razočaraš, brbljam šta mi prvo padne na pamet, a još manje mu smeš to reći, nastavim onda ozbiljno. Ne želim baš da mi se jednog jutra na vratima pojavi njen muž sa živčanom pesnicom ili nabrušenim nožem.

Mogla bih da se zaljubim u tebe, iako govoriš same gluposti, kaže prostodušno, ali na sreću si previše mator za mene, osmehne se, napući usne i pošalje mi utešni poljubac.

Preživećemo ovu vožnju i bez toga, kažem.

Izađe u Celju, zastane na trenutak na vratima kupea, upita me za broj mobilnog, unese ga u telefon i onda na brzinu izdiktira svoj. Nekoliko trenutaka nesigurno stoji na vratima, očigledno bi želela još nešto da kaže, odmahne glavom i onda ode.

Kroz ledene šare na prozoru mutno razaznajem njenu siluetu kako prolazi pored zgrade železničke stanice, na parkingu zatrubi auto, nekoliko puta obasja svetlima i krene ka njoj. Još nekoliko trenutaka posmatram njene fine kretnje da ih dobro upamtim, a onda sklonim pogled, ne zanima me ni njen muž, ni njeno pretvaranje s kojim će ga poljubiti u obraz.

Retko se petljam sa ženama, od kada sam se pre dobrih godinu dana razveo od Petre, zapravo, od kada se pre dobrih godinu dana ona razvela od mene, ovo u vozu je bio treći put. Nedelju dana nakon rasprave na sudu pao sam u depresiju, sve je izgledalo bezizlazno, jedina uteha za mene je bila to što je ćerka Ula pripala meni.

Loše se nosim sa depresijom, mada, ko je podnosi dobro? Ulu sam odvezao kod sestre u Medvode, vratio se kući, uzeo nekoliko apaurina i popio celu flašu viskija. Ujutru jedva da sam znao za sebe, bezvoljna mrlja moje svesti lebdela je negde u mračnom ćošku sobe, razmišljao sam da li da tako oduzmem sebi život i tako se osvetim Petri, pokvarim joj novu vezu sa jednim od šefova u međunarodnom preduzeću za konsalting, mršavim, bednim Englezom od jedva tridesetak, koji je, slično kao i njegov anglosaksonski praprapradeda pre mnogo decenija Indijce, došao na početku novog milenijuma da prosvećuje škrt i marljiv slovenski narod kako treba rukovati novcem.

Ostao sam sam, odjednom nigde nije bilo nikoga s kim bih mogao da razgovaram, da se prepirem, da slušam njegove monologe. Ubiću se, govorio sam sebi i istovremeno, naravno, znao da neću, već zbog same Ule neću. Muzičkoj školi gde radim sam javio da sam se razboleo i da popodne neću doći, otišao sam u apoteku po aspirine i na trafici kupio Oglase.

Vratio sam se u stan, izvalio se na kauč i među oglasima pod opisom dugonoge dominantne crnke zavodljivih usana i bujnih grudi našao odgovarajuću devojku i odmah je pozvao. Zanimalo ju je da li nemam preko šezdeset i da slučajno nemam psorijazu, a već nakon pola sata kod mene je došla omanja crnokosa klinka nemarno našminkanih tankih usana, na nekoliko minuta se sklonila u kupatilo i onda u roku od deset minuta obavila sve što je bilo potrebno.

Pokupila mi je pedeset evra, obukla se, ćao stari, pozovi još koji put, promrmljala je ka meni navlačeći cipele i otišla. Kasnije sam video da je u kupatilu upotrebila Ulinu četkicu za zube, i to me je istovremeno i pogodilo i razbesnelo, četkicu sam bacio u đubre i zakleo se da u stan više neću dovoditi nepoznate žene.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović