Nacional-populizam i demokratija

Iz dva razloga.

Prvi je taj da, za razliku od totalitarizama koji su besneli tridesetih godina – fašizma i komunizma, sadašnji nacional-populizam ne pribegava nasilju.

Drugi je taj da, za razliku od nekadašnjih totalitarizama, nacional-populizam ne mrzi demokratiju; štaviše, ističe francuski intelektualac: nacional-populisti vole referendume, prihvataju smenu vlasti i zastupaju tezu kako narod treba da izrazi svoj stav protiv elita.

Nacional-populistima se, zaključuje Lipovecki, mogu osporiti načini delovanja, ali „ti načini nisu antidemokratski“.

Ja ne bih bio toliko siguran. Lipovecki nagađa, poredeći sadašnji nacional-populizam s totalitarizmima tridesetih godina.

Rekoh „poredi“, a ne „izjednačava“, sadašnji nacional-populizam nije isti kao ondašnji totalitarizam, iako su oba iznikla u sličnim istorijskim okolnostima: izbijanje ili konsolidacija totalitarizma bila je glavni politički plod ogromnog zemljotresa koji je izazvala ekonomska kriza 1929., dok je izbijanje ili konsolidacija nacional-populizma bila glavni politički plod ništa manje ogromnog zemljotresa izazvanog krizom 2008., čemu se sada dodaje kriza izazvana koronavirusom.

Istorija se nikada ne ponavlja doslovno: ponavlja se pod različitim maskama.

Tako gledano, naš nacional-populizam je navukao postmodernu masku totalitarizma tridesetih; metode se jesu promenile, ali cilj je bio i ostao isti: uništenje demokratije.

Sadašnji nacional-populizam bi se, zapravo, mogao odrediti kao totalitarizam koji nam se zbog svog istorijskog poraza vratio mnogo inteligentnije i suptilnije (i zato je još opasniji): naučio je kako je danas na Zapadu političko nasilje neprihvatljivo (štaviše, kontraproduktivno je); naučio je da je besmisleno iskazivati mržnju prema demokratiji, hrabro jurišati na nju, a da je mnogo efikasnije braniti je u teoriji i napadati je u praksi, potkopati je iznutra, uništavajući njene institucije i mehanizme.

Upravo to i pokušava na sve strane, s promenljivim uspehom.

Tamo gde je demokratija krhka, ili je u zametku, ili nije dovoljno konsolidovana, nacional-populizam je minira i degradira iz temelja preko demokratskih institucija, u ime naroda maše zastavom demokratije: to se događa u Putinovoj Rusiji, Erdoganovoj Turskoj, Madurovoj Venecueli, Orteginoj Nikaragvi, Orbanovoj Mađarskoj, u Poljskoj kojom vlada Kačinski; s druge strane, nacional-populizam je poražen, bar za sad, na mestima gde je demokratija jača, zato što je pravna država štiti, institucije su čvrste i bolje funkcionišu: Trampove Sjedinjene Američke Države, Džonsonovo Ujedinjeno Kraljevstvo ili Pučdemonova Katalonija.

Osim toga, istina je da nacional-populista obožava referendume (samo zbog lakoće kojom je moguće njima manipulisati), prihvata smenu vlasti (mada čini sve što može da je izbegne) i zalaže se za to da narod digne glas protiv elite (samo ako je postigao da se narod ne udruži s njom).

„Demokratija je procedura i samo procedura“, zapisao je veliki austrijski pravnik Hans Kelzen koji je prestravljeno gledao kako Hitler i njegovi istomišljenici svojim rukama uništavaju demokratsku Evropu.

Ovo je temeljna lekcija koju je nacional-populizam naučio: da je forma temelj i da je dovoljno uništiti forme demokratije da bi se uništila demokratija.

Ne: novi nacional-populizam nije stari totalitarizam, malo više veruje u demokratiju od njega, baš zato i predstavlja pretnju za sve. Štaviše, demokratija je uvek pod pretnjom, naročito onda kad smo ubeđeni da te pretnje više nema. Ili drugačije rečeno: dovoljno je demokratiju shvatiti kao gotovu činjenicu i tako je opasno ugroziti.

Prevod sa španskog: Vladimir Matković

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegovi roman „Hohštapler“ i „Salaminski vojnici“ objavljeni su na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs