Nikola Bertolino: Nacionalizam je ideologija neuspešnih

Postoji virus mržnje koji se neko vreme pritaji, da bi se u razmacima od nekoliko decenija budio, kako bi uništavao one plemenite i uzvišene vrednosti koje su u duhovnom životu ljudi izgrađene u godinama prijateljstva. Ali te se vrednosti ne mogu uništiti. One su „antitela“ koja će u decenijama što slede, u nailazećim generacijama, biti u stanju da likvidiraju viruse mržnje – kaže za Danas Nikola Bertolino, prevodilac i pisac.

Njegovo autobiografsko delo – „Knjiga o zavičajima“, između ostalog, govori o ogorčenju zbog raspada države koju je smatrao domovinom, dok u knjizi eseja „O Pesnicima i bardovima“ piše i o „ukletim pesnicima“. Oba ova dela objavila je Izdavačka kuća „Treći trg“.

*Pored nedaća koje su nas globalno zadesile, Zagreb je iskusio i razarajući zemljotres. Beograđani su, uz podršku medicinskim radnicima, aplauzom podržali i Zagrepčane, a na društvenim mrežama videle su se poruke bodrenja iz Srbije i regiona. Šta je to što nas povezuje, što ni ratovi devedesetih nisu uspeli da unište?

Povezuju nas prijateljstva koja su preživela, a kojih ima mnogo više nego što se uobičajeno pretpostavlja. Povezuje nas sve ono dobro što smo zajedno proživeli i što se ne može zaboraviti. Povezuju nas najveći ljudi s ovih prostora kojima je međunacionalna mržnja bila nešto sasvim strano. Dovoljan je primer Nikole Tesle čije delo pripada čitavom čovečanstvu, a koji je rekao da se ponosi svojim srpskim rodom i svojom hrvatskom domovinom. Mržnja među rasama i narodima je neka vrsta pandemije slične ovoj koju upravo preživljavamo. Postoji virus mržnje koji se neko vreme pritaji, da bi se u razmacima od nekoliko decenija budio, kako bi uništavao one plemenite i uzvišene vrednosti koje su u duhovnom životu ljudi izgrađene u godinama prijateljstva. Ali te se vrednosti ne mogu uništiti. One su „antitela“ koja će u decenijama što slede, u nailazećim generacijama, biti u stanju da likvidiraju viruse mržnje.

*Sada, možda više nego ikada, ljudima treba kultura kako bi od kuće kvalitetom ispunili dane u izolaciji. Čime se Vi „zanimate“ ovih dana?

Pošto nesumnjivo živim svoje poslednje godine (za četiri meseca ulazim u devedesetu), pregledam ono što sam uradio – prepeve, eseje, ali prvenstveno prepeve, i gledam šta se u njima još može poboljšati.

*Janez Pipan, slovenski režiser, u prikazu Vašeg dela „Knjiga o zavičajima“, kaže: „Bertolino je čovek s mnogim zavičajima“. Kako biste čitaocima približili Vaše autobiografsko delo?

Svako mesto u kome sam živeo – a ima ih dvanaest na teritoriji bivše Jugoslavije – smatram svojim zavičajem, pa ga kao takvog s odgovarajućim emotivnim odnosom opisujem u svojoj knjizi. Ona mesta u Dalmaciji za koje je vezano moje detinjstvo osećam i zovem svojim „prvim zavičajem“, dok svojim „poslednjim zavičajem“ nazivam Beograd, u kojemu živim od svoje šesnaeste godine i gde sam sazreo, radio i ostvario sve ono što ostavljam za sobom kao svoju duhovnu ostavštinu. Inače, moja autobiografska Knjiga o zavičajima prvenstveno je inspirisana velikom ogorčenošću i ožalošćenošću zbog raspada države u kojoj sam živeo i koju sam smatrao svojom domovinom. Stoga, nastojeći da bude svedočanstvo, ta knjiga je i tematska, posvećena temi nacionalizma i socijalno-političkih devijacija. Namenjena je, dakle, čitaocu koji sa mnom deli takve preokupacije. A takvih, nadam se, nije malo.

*Rođeni ste u Buenos Ajresu, živeli ste u Hrvatskoj, sada živite u Beogradu. Kako neko ko je imao prilike da živi „kosmopolitski“ gleda na nacionalizam?

Nacionalizam se poslednjih decenija ukazuje kao rezervna ideologija koja određenim slojevima društva, prvenstveno onim vladajućim, zamenjuje njihovu dotadašnju iskompromitovanu ideologiju. Ali svi nacionalizmi, bivši i sadašnji, ljudima koji su iz bilo kog razloga nezadovoljni sobom služili su i služe da najbrže i najlakše nađu lek za svoju frustriranost. Nacionalizam je ideologija neuspešnih.

*Vaša knjiga eseja „O Pesnicima i bardovima“ govori o pesnicima od kojih mnogi pripadaju krugu „ukletih pesnika“ (Bodler, Rembo, Apoliner, Jesenjin). Šta Vas vezuje za „bardove“ i zašto ste baš o njima pisali?

Većinu eseja iz ove knjige objavio je pokojni Petru Krdu, pesnik i urednik Književne opštine Vršac, u knjizi Glasnici neznanog, u okviru svoje omiljene biblioteke „Nesanica“. Tim esejima su u ovoj knjizi, koju je objavila izdavačka kuća Treći trg, pridodata tri eseja. Među njima je i Vreme inkubacije, esej o romanima Vreme smrti Dobrice Ćosića i Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Do tog eseja mi je veoma stalo i smatram ga jednim od svojih značajnijih tekstova. Ali zbog takvog „dodatka“ morao sam odbaciti naslov Glasnici neznanog, jer u prozi Dobrice Ćosića nema ničega što bi se moglo nazvati neznanim, u poetskom smislu te reči, onom koji su definisali Bodler, Rembo ili Apoliner. Morao sam, dakle, naći novi naslov u koji bi se esej Vreme inkubacije mogao uklopiti. Rešenje sam našao u reči „bardovi“, s obzirom na to da je Dobrica Ćosić nazivan „nacionalnim bardom“ (a i „ocem nacije“!). O „bardovima“ je, dakle, reč u prvom i poslednjem eseju u knjizi, budući da je i Viktor Igo „nacionalni bard“, ali on je i veliki pesnik. A o „ukletim pesnicima“ sam pisao – i prevodio ih – jer ih osećam bliskima, i jer je ono o čemu nam govore njihova dela i danas i te kako aktuelno.

U poslednjih nekoliko meseci objavljene su dve moje knjige koje pripadaju žanru eseja, odnosno književnih studija: u Beogradu, ova knjiga u izdanju Trećeg trga, i, u Zagrebu, studija Rembo ili objektivna poezija, u poznatoj Biblioteci Poezije čiji je izdavač Hrvatsko društvo pisaca. (Ta studija je ranijih godina imala svoje beogradsko i parisko izdanje.) Te dve knjige uzete zajedno, sa svojih ukupno preko 700 strana, obuhvataju moj skoro celokupan esejistički opus. Mogu dakle biti zadovoljan ostvarenim kvantitetom u ovom žanru, a što se tiče kvaliteta, potpunija ocena tog opusa uzetog kao celina tek će se možda čuti. Dosad izrečene kritičke ocene pojedinih eseja bile su povoljne.

*Koji je najveći izazov sa kojim se prevodilac susreće tokom prevođenja, i šta je potom najveće zadovoljstvo koje se iz tog akta rodi?

Svako prevođenje je velik izazov, zbog specifičnosti jezikâ i njihovih različitih izražajnih mogućnosti, ali ja mislim prvenstveno na prevođenje poetskih dela, s obzirom na često izricana tvrđenja o neprevodljivosti poezije. Poezija je zaista neprevodljiva jer su kod nje razlike među jezicima dignute do takvog stepena da veoma često postaju nepremostive. To je naročito velik problem kod prevođenja vezanog stiha. Rešiti ovaj problem – znači učiniti nešto skoro nemoguće. To „skoro nemoguće rešenje“ mogao bih najsažetije definisati na sledeći način: valja, pre svega, ostvariti prevod koji je vredno poetsko delo u jeziku prevoda, a u isti mah treba sačuvati u tom prevodu, u najvećoj mogućoj meri, karakteristične formalne, stilske i druge vrednosti originala. Učiniti tako nešto znači postići ono najveće zadovoljstvo koje spominjete.

*Teška vremena kod nekog bude solidarnost, a kod nekog borbu za opstanak… pa tako sa jedne strane svedočimo muzičkim performansima sa balkona, prikazuju se online predstave.. Da li verujete da umetnost može da oplemeni i osvesti pojedinca?

Da li će umetnost oplemeniti i osvestiti pojedinca, ili neće, zavisi mnogo više od pojedinca nego od umetnosti. Umetnost je plod koji se samo nudi, a ne nameće; nažalost, previše je onih koji ga ne žele ili za nj ne mare. A tako je u svim periodima, pa i kriznim.

Volja da se pomogne svima

Komentarišući probleme vremena u kome živimo: virus, migrantska kriza, ljudska netrpeljivost prema drugim ljudima, globalno zagrevanje, razaranje Planete Nikola Bertolino ukazuje:

„Svi ti ogromni problemi mogu se uspešno rešavati. Kod većine njih potrebno je samo da za to postoji nešto što se zove „politička volja“. A nje nema. Doduše, potrebno je i da ta volja ne deluje samo u korist privilegovanih manjina, već da nastoji pomoći svim ljudima, svakom pojedincu“.