O Vojvodini je pevala i pisala: Sećanje na Nadu Vodeničar, poslednju iz plejade „čika Carevih“ radio-pevača

Nada je počela da peva s ekipom gudačkog orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca još 1959. godine, uživo na radiju, kada nije bilo tonskih snimaka.

Išlo se direktno u etar, pa se greške nisu ni podrazumevale, kako je (svoje instrumentaliste, kao i pevače) instruirao popularni „čika Car“.

Počela je rano da radi za Radio Novi Sad, ali i da snima uglavnom vojvođanske pesme, s nepunih 16 godina, tako da su prvi snimci pohranjeni u Radio Beogradu i Radio Novom Sadu (nema prave evidencije, a Nada je pretpostavljala da ih je ukupno bilo više od stopedeset).

Kasnije je snimila i „longplejku“ i nekoliko „singlica“, naravno, pevala i namenski za nju napisane pesme, makedonske, sevdalinke, romanse…

Ipak, tadašnji pevač koji je prošao audiciju kod Carevca, nije odmah mogao da peva šta hoće, već ono šta mu komisija na čelu sa “Carem” predloži, tako da je Nada dobila kao osnovnu oblast, melos, ritam i emociju, tradicionalnu „Vojvodinu“.

Najviše nastupa, koncerata, snimaka, imala je s tamburašima, čiji je ravničarski šmekerski šef tog doba, razume se, bio Janika Balaž.

Pričala je kako su za vreme njenog nastupa u restoranima na Petrovaradinskoj tvrđavi kelneri prestajali da služe hranu i piće, da zvuk escajga, čaša i tanjira ne bi remetio kolektivni muzički doživljaj klijentele.

Nada je bila višestruko školovani i odlično obrazovani muzičar i NOVINAR.

Pored srednje muzičke škole, u okviru koje je svirala violinu, završila je i Filološki fakultet, srpsko-hrvatski jezik i jugoslovensku književnost, a nakon kratke službe kao muzički urednik Radio Novog Sada, zaposlila se kao novinar u čuvenoj „Ekonomskoj politici“ (verovatno najboljem ekonomskom nedeljniku koji je ikada u nas izlazio).

Naravno da čitaoci koji nisu ekonomisti, malo starijih generacija, i ne znaju koliki je bio reformski i demokratski potencijal „Ekonomske politike“, koju su bračni par Milošević-Marković, preko svojih „ideoloških podanika“, služeći se pravnim marifetlucima izdavačkog javnog preduzeća „Borba“ kao osnivača ove novine davne 1948. jednostavno „ugušili“ nakon pola veka, u jesen 1998. godine.

Nada je sa bezmalo celom redakcijom ostala bez posla, svi su napustili prostorije „Borbe“ u jednom danu.

Kasnije su, marta 2000. osnovali „Econom;east – magazin“, takođe kritički i reformski nedeljnik, koji se nekako držao do 2012, a onda se nečijom nebrigom „ugasio“ ili nestao, kao i većina onoga što je u stručnim medijima bilo dobro i u jugoslovenskom maniru.

Izvanredno, analitički i kritički pisala je, o čemu bi drugom, nego o poljoprivredi i kulturi sela.

Blisko su nas povezale obe te činjenice: ekonomija kao tema, reforme sistema, a kasnije sve više i živa muzika.

U njenoj „Ekonomskoj politici“ počeo sam da objavljujem najpre prikaze događanja i knjiga već od 1986, a onda i nastavio s krtitičkim analizama aktuelnosti, sve do tužnog „gašenja“ ove legendarne nedeljne novine.

Saradnju po stručnoj privrednoj i ekonomko-političkoj tematici imali smo i u „Ekonomistu“, ali smo najbolje susrete imali u njenoj kući u Crepaji, gde je njene odabrane prijatelje, gotovo u svako doba, a naročito oko Male Gospojine i negde posle Božića, čekao kompletan banatski ručak na Nadin način, bolji neko svaki „bački ručak običan“.

Bilo je tu, razume se, i muzike, iako Nada nakon bratovljeve smrti nije pevala.

Odlično je znala da ukaže na to šta je još potrebno u glasu i tempu (tehnika), intonaciji i ritmu, tonskoj emociji i dikciji (ne samo kao muzičar s izbrušenim iskustvom, već i kao radijski novinar i profesor srpskog jezika).

Penzionerske dane provela je u Crepji kod Pančeva, čiji je „počasni građanin“.

U njenoj predivnoj kući, koju je još kao aktivna umetnica gradila zajedno sa ocem (violinistom i učiteljem) dok je bio živ, stalno su se okupljale kolege ekonomski novinari, kao i muzički urednici, komšije.

Mada pomoravsko dete (rođena u porodici učitelja u jednom selu kraj Paraćina) Nada je odrasla u Vojvodini, da bi se skrasila u seoskom domu, koji je lično oplemenjivala, ne samo ukrasnim retkim biljkama, cvećem i šadrvanom, već i uzgajanjem pažljivo odabranog i negovanog povrća, voća, koza i jarića, kokoški, da se i ne govori o miljenicima kučićima i macama, za koje je nalazila i vremena i ljubavi.

Jedan patuljasti petao (čini mi se Pera) imao je jedini privilegiju da se šepuri i hoda po celoj kući.

Crepaja, koju su njeni roditelji konačno dobili za školsku službu, volela je Nadu, ali i Nada Crepaju, pa je tek poslednjih nekoliko godina, kada se kako-tako vratilo interesovanje za tradicionalno narodno pevanje, u selu volenterski osnovala i vodila školu ženskog vojvođanskog pevanja.

Mada je dostigla sami vrh popularnosti negdašnjeg pevanja, nastupajući više puta za Tita, Jovanku i njihove goste, nije spadala u njihove obožavatelje.

Ipak, veoma se ljutila kada bi pojedine njene kolege, koji su u retkim prilikama bili kod Tita, javno govorili o nekakvim bahanalijama i orgijama koje je navodno Tito priređivao.

Po prirodi pravična, istinoljubiva i dobronamerna, nije joj bilo teško da se dokopa slušalice fiksnog telefona i skrene pažnju, poshumnim „kritičarima“ i urednicima koji to dopuštaju, na interes istine kao javnog kulturnog dobra.

Zbog boravka na putu nisam bio u situaciji da idem na sahranu (Nado, siguran sam da ćeš mi to oprostiti), ali sam saznao da joj prijatelji i meštani Crepaje, kao „počasnoj građanki“ pripremaju „sećanje“, 31. avgusta.

Nado, počivaj u mira, i prosta ti bila vojvođanska zemlja, koju si umela svojim rukama da obrađuješ, da njoj pevaš, i da o njoj pišeš.

Autor je profesor Univerziteta u penziji