Nadareni romanopisac i moralni relativista: Šta u neovlašćenoj biografiji Milana Kundere piše o slavnom književniku

Kako piše Radio Prague International Novak je četiri godine radio na 900 stranica opširnoj biografiji, koju su neki kritičari ocenili kao pristrasan, politički motivisan, ukratko dželatski, napad na Kunderu.

Ipak, Novak smatra da je temi pristupio otvorenog uma, „šokiran“ onim što je otkrio. Autor je takođe „apsolutno ubeđen“ da je Kundera denuncirao češkog agenta zapadnim obaveštajnim službama 1950. godine.

Kako se navodi u intervjuu, Milan Kundera, koji je prestao da daje intervjue još pre par decenija, započeo je svoj književni put kao staljinistički pesnik, dugo je bio reformski orijentisan komunista i uprkos tome što je svedočio zabrani sopstvenih dela i odlasku u egzil, sebe nikada nije smatrao „disidentskim“ piscem. Sam je za svoje pisanje izjavio da je „subverzivno“, jer postavlja pitanja moralne i društvene nesigurnosti, anateme za ideološke vernike bilo koje rase, bilo da su komunisti ili hrišćani.

Knjiga Jana Novaka „Kundera: Českы život a doba (Češki život u svoje vreme) pokriva autorov život pre emigracije u Francusku 1975. godine. Uobličavajući Kunderinu životnu priču, on ističe da je pronašao dovoljno dokaza „moralnog relativizma”, etičku neusaglašenost i sklonosti ka komunizmu do danas.

Biografija sadrži brojne intervjue sa ljudima iz piščevog života, između ostalih i sa Kunderinim psihoanalitičarem i seksologom Ivom Pondeličekom, koji je pisao i studije slučaja o književniku.

Prenosimo deo intrevjua koji je Novak dao za Radio Prague International.

Mnogo puta ste posetili psihijatra i seksologa Ivu Pondeličeka i uspeli da ga ubedite da podeli svoju prepisku sa Kunderom, koga ste opisali kao njegovog „saučesnika u seksualnim eskapadama“. Šta ste naučili iz tih pisama i diskusija?

– Približio mi je sentiment Kunderinog prilično misterioznog seksualnog ponašanja kasnih 50-ih, 60-ih i 70-ih godina, kada je lutao okolo, rekao bih, zajedno sa Pondeličekom. Imali su neku vrstu takmičarskog odnosa, kao dva velika zavodnika. Kundera je takođe koristio Pondeličeka da dobije recepte za svoju majku, što je kao psihoanalitičar bez ikakvih problema mogao da priušti. To bi bilo izgubljeno da nije razgovarao sa mnom i da mi nije pokazao pisma u kojima vidite ovu vezu.

Koliko sam razumeo, on je koristio Kunderu kao ulogu u nekim esejima, u „Don Huan i drugi tipovi“ [Donchuani a ti druzi] i drugim knjigama o seksualnosti. Kundera je bio Pondeličekov neidentifikovani, anonimni pacijent u različitim studijama slučaja?

– Da, to mi je rekao. A kada sam pročitao esej i njegov opis jedne vrste totalno neodlučnog tipa ličnosti, potvrđeno je sve ono što sam znao. Kunderin život je očigledno korišćen u [studijama slučaja] i tumačen od strane Pondeličeka. Rekao je da nikada nije sreo tako složenu ličnost kao što je Kundera. Često je koristio ljude oko sebe za svoje studije slučaja. Pondeličekove knjige su bile prilično popularne u Čehoslovačkoj, prodavale su se u mnogim izdanjima i desetinama hiljada primeraka.

Pišete da je Kundera oklevao, da je bio skoro osakaćen da donosi odluke i da je to delom zbog svog odrastanja u detnjstvu i njegovog oca, muzikologa i pijaniste koji je zahtevao savršenstvo. Čitali ste i pisma i pisanje njegovog oca. Šta ste iz toga naučili o Kunderinom ranom detinjstvu?

– Negov otac je tokom rata, kada nije mogao da nastupa kao pijanista, napisao nekoliko knjiga. Jedna je bila neka vrsta kratke rasprave pod nazivom Umetnost slušanja muzike. U ovoj raspravi on opisuje idealan koncert, koga, pre svega, mora da predstavlja „lepa muzika“. Koncert mora da se održi u mraku, ili izvođač treba da bude iza paravana kako publiku, slušaoca, ne bi ometala vizuelna percepcija. A publika treba da pristupi sa savršenim vladanjem kompozicije, tako da može da ceni interpretaciju dela.

To je bila apsolutistička vrsta zahteva, i mislim da su to vrednosti koje je Kundera upijao kao majčino mleko, da tako kažem. Taj uticaj svog oca. Mislim da ga je to oblikovalo, i njegova kolebljivost, po mom tumačenju, potiče iz tog odnosa. Žao mi je osobe koja mora da živi po ovakvim standardima koje je nemoguće ispuniti. Pretpostavljam da je to bilo frustrirajuće i za njegovog oca – taj idealan koncert koji nikada nije održan.

Češki književnik i prevodilac Peter Kusi je napisao da je „samoobmana toliko upečatljiv element u Kunderinim pričama i romanima da se njegovi protagonisti zaista mogu podeliti na dva moralna tipa: one koji su zadovoljni u samoobmanutosti i takvi ostaju i one koji se bore za samosvest“. Govorite i o namernoj „mistifikaciji“ Kunderinog života, da je sa namerom napravio laskaviju sliku o sebi, kao što pretpostavljam da svi na nekom nivou radimo. Da li je smatrate da je zaista bio u sukobu, ili u samoobmani?

– Mislim da je iskoristio priliku da izgradi potpuno drugačiju prošlost kada je emigrirao u Francusku. U nekoliko intervjua, i u članku za Le Monde, rekao je da je izbačen sa univerziteta, što nije; da je radio zahtevan fizički posao u rudarskim regionima, što nije; da je bio praktično nepoznat u Čehoslovačkoj sve do 1967. [sa objavljivanjem Šale], kada je već 1963. bio među najmlađim dobitnicima Državne nagrade za književnost, otvarajući kongrese pisaca. Književna zvezda.

Kada je došao u Francusku, nije želeo da se bavi pitanjima svoje staljinističke poezije, pretpostavljam. Živeo sam u Čikagu i viđao da se to iznova dešava sa emigrantima; imaju šansu da konstruišu drugačiju prošlost i to iskoriste. To je i on uradio.

Dakle, on se jednostavno ponovo samoosmislio…

– Da, ali njegove ‘mistifikacije’ uključuju i neke ekstremne radnje. Na primer, prilikom svog drugog braka 1962. godine, on je neposredno pre čina venčanje zamenio mesto sa kumom, tako da se Vera Hrabankova udala za Vojteha Jestraba, a ne za Kunderu – koji je stajao tokom ceremonije na kumovom mestu.

Kasnije su to opisali kao neku šalu, ali od Pondeličeka znam da ga je to zaista mučilo. Nije želeo da se oženi Hrabankovom i pokušavao je da se izvuče. Zamenio je mesta i to nazvao „mistifikacijom“. Zaista bizarno.

U nekim od svojih eseja on govori o verovanju da romanopisac ne treba da bude javna ličnost. Citirajući Flobera, on kaže da romanopisac „treba da teži da nestane iza svog dela“. Takođe, Kundera oduvek „duboko, nasilno mrzi one koji traže poziciju (političku, filozofsku, religioznu, bilo koju) u umetničkom delu, a ne tražeći je u nastojanju da saznaju, razumeju, shvate neki od tih aspekta stvarnosti“. Koliko mislite da je ovo verovanje istinito? Da li osećate da je došao do neke vrste reinvencije sebe, jer nije želeo da ljudi gledaju u njegovu prošlost?

– Mislim da je do toga došao kasnije u životu, jer je sa entuzijazmom posmatran očima javnosti. Godine 1967. otvorio je čuveni Četvrti kongres Saveza čehoslovačkih pisaca, koji neki smatraju početkom Praškog proleća. Bio je u novinama…

Krajem 1968. i početkom 1969. ušao je u književnu i medijsku debatu sa Vaclavom Havelom [o Praškom proleću], prilikom koje greši u prognozi, dok je Havel skoro vidovito upravu. Mislim da je na kraju, kada je to shvatio – uz njegovu sklonost da se stidi svega što je manje od savršenog – odlučio da više ne ulazi u javnu arenu i počeo iz nje da se povlači.

Međuti, kada je želeo da proda svoja dela na Zapadu – Knjiga smeha i zaborava (1979), prva knjiga koju je napisao u inostranstvu, i Nepodnošljiva lakoća postojanja (1984), intervjue je davao na sve strane, jer je to bio deo posla pisca i on je to poštovao. Dakle, kada mu je to odgovaralo, bio je veoma prisutan u javnosti.

Da se okrenemo najkontroverznijem slučaju – 2008. godine Respekt objavio članak zasnovan na nalazima istraživača Češkog instituta za proučavanje totalitarnih režima (USTR) koji je otkrio dokaze policijskih i državnih dosijea bezbednosti, koji govore da je Milan Kundera dao informacije koje su dovele do hapšenja 21-godišnjeg pilota Miroslava Dvoračeka koji je nakon komunističkog puča 1948. pobegao je u Nemačku, gde ga je češka emigrantska obaveštajna mreža regrutovala da radi kao špijun. Da li ste potpuno uvereni da je on svesno predao ovu osobu?

– Da, lično sam apsolutno ubeđen. Postoje još dva dokaza koji potkrepljuju originalni izveštaj, koji je napisao običan policajac koji je bio na dužnosti tog dana. Ljudi su to zvali falsifikatom StB-a [Tajna policija] i svakojako, međutim, nije to mogao biti jer je u to vreme zamenik ministra unutrašnjih poslova dao govor objavljen kasnije u 20.000 primeraka u kojem hvali studenta ‘MK’ što je prijavio Dvoračeka.

Takođe, Iva Militka, žena kojoj je Dvoraček dao svoj kofer i u čijoj sobi je na kraju i uhapšen, kasnije je u jednom intervjuu kazala da se poverila svom dečku Miroslavu Dlasku, a on Kunderi. Negirajući navedeno, Kundera je kazao da ne poznaje Militku ili Dlaska. Međutim, oni su producenti prvog izdanja Čovek je ogromna bašta, zbirke Kunderine staljinističke poezije, koju je upravo njima i posvetio.

U momentu kada je puklo (kad se pročulo o tome) – postojao je samo jedan dokaz a Respekt je dobio neverovatne „batine“ od strane cele medijske scene – odmah sam pomislio na jednu zaista sugestivnu scenu iz Kunderine najautobiografskije knjige Život je negde drugde (1969), koja je takođe njegovo remek delo, po mom mišljenju.

U ovoj knjizi autobiografska figura – staljinistički pesnik Jaromil, kome u delu Kundera pripisuje sopstvene stihove, odlazi da prijavi ‘klasnog neprijatelja’ policiji. Tada oseća da je konačno prestao da bude neodlučni umetnik i postao čelični čovek revolucije.

Veoma sugestivno i divno napisano, po mom mišljenju iz ličnog iskustva. I on sam ponavlja, ili više puta referiše Prustovu tvrdnju da se pravo sopstvo pisca može naći jedino u njegovim delima. U jednom od svojih retkih intervjua, Milan Kundera je rekao: „Mi stalno iznova pišemo sopstvene biografije i neprestano dajemo stvarima nova značenja. Ponovo pisati istoriju u ovom smislu – zaista, u orvelovskom smislu – nije uopšte nehumano. Naprotiv, veoma je ljudski.” Kundera je takođe rekao da se veliki romani rađaju iz istorijskih događaja koji ljude dovode u situacije koje otkrivaju njihove mane i otkrivaju njihov pravi karakter – zajedno sa apsurdom svake sigurnosti. Na kraju, ono što jedino pouzdano znamo je, ono što stoji u njegovoj zvaničnoj biografiji, „Milan Kundera je rođen u Čehoslovačkoj 1929. godine, a od 1975. živi u Francuskoj.