Jedina prava umetnost je ona koja je potpuno ogoljena: Nađa Petrović o svom romanu „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“

Nabijena intenzivnim emocijama, knjiga je ispričana iz perspektive tinejdžerke Sare, glavne protagonistkinje, koja od prve do poslednje strane vividno pulsira neobuzdanom potrebom za postojanjem, uprkos strepnji od smrti, koja je prati pre svega misaono. Roman je lociran na beogradskim terasama, zavučenim i zabačenim mestima grada i prepoznatljivim klubovima, iz kojih naprasno uleće u dimenzije sećanja i mašte. Ispraćen je soundtrackom zvuka grupa Joy Division, Goribor, Klinika za Denisa Kataneca, The Strokes… A Nađa nam tim povodom pravi Mikstejp plejlistu.

Knjiga je ušla u uži izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu, a objavila ju je Geopoetika.

Kroz celo delo se junakinja Sara samokritički preispituje, a njen tok misli savršeno paše čitaocu da nad sobom sprovede psihoanalizu. Još jedan momenat odzvanja u tom preispitivanju – da li praviti kompromise ili ne. Da li gubimo sebe praveći kompromise?

– Zavisi koji kompromis. Neke ne treba praviti, ali neki kompromisi, ako ih uzmeš u obzir i stvarno se zapitaš oko toga šta ti osoba govori, mogu da te nadograde kao osobu. Međutim, nekad je teško odvojiti se od svog ponašanja/stava. Na primer, kao malu me je tata vodio na Exit, tom prilikom sam ga pitala zašto puši cigarete. On mi je odgovorio: „To je sada deo mene, ne mogu da zamislim sebe bez cigare.“ Ostalo mi je urezano da je to deo njegovog identiteta, ali je dobra stvar kod identiteta to što može da se menja. LJudi mogu i treba da rade na sebi i prihvataju promene.

U tom kontekstu, potrebno je menjati i društvene identitete, jer ako se osvrnemo na ceo prošli vek – od noar filmova do rok zvezda, sve „kul face“ su imale cigaretu u ustima. Teško je zamisliti na primer Hemfri Bogarta bez iste…

– Jeste, međutim, ja funkcionišem drugačije – kad većina misli da je nešto kul, mene to malo odbija. Primarni instinkt mi kaže – kul je – ali ja razmislim dva puta. Na primer, kada odem u bioskop na film i vidim da polovina sale izlazi sa projekcije, to mi bude dobar znak. Uglavnom stvari koje se svima dopadaju nisu dovoljno jake, mlake su, dok dobre moraju nekog da žacnu. Ako je nešto sirovo i iskreno, onda je i surovo. A ako je surovo, onda se neće dopasti svima. To želim i za svoj roman – iako bih volela da se svima dopadne, priželjkujem da neko pročita i kaže „uh, meni je ovo malo gadno, malo previše“. To je znak da je nešto tu pogođeno. Mada možda time i samu sebe tešim unapred ako dobijem neku lošu kritiku. (smeh)

Kad smo kod toga, smelost i ogoljenost ljudskih ponašanja i emocija okupira misao dela. Potrebno je dosta hrabrosti izaći javno sa mislima koje često i od sebe skrivamo.

– Osnova mog pisanja jeste iskrenost. Mislim da je jedina prava umetnost ona koja je potpuno ogoljena i iz tebe. Svaku rečenicu koju napišem preispitam u smislu – da li je ovo moje najdublje osećanje? Ako osetim neprijatnost pri pomisli na tu misao, znači da postoji nešto u vezi sa njom što mi je teško da priznam sebi, a automatski i drugima. Kada osetim tu neprijatnost, znam da sam na dobrom tragu.

Društvene mreže su najbolji primer da svi igramo uloge. Na njima smo onakvi kakvi želimo da budemo u očima drugih. Svima su nam životi idealni a, ironično, uvek je drugima bolje nego tebi. Čak i kada ti je najlepše, prisutno je neko poređenje, a suština je da ništa nije crno-belo. Kad uđemo u kafić, takođe, igramo ulogu. Zato sam u romanu za te scene u klubovima ogolila junakinju. Svi smo mi nesigurni, naša generacija, sve generacije. Pijemo alkohol da bismo bili opušteniji jer smo anksiozni, a niko neće da priča o svojoj anksioznosti. Želela sam da progovorim o njoj u svom romanu.

Da li moguće kroz „čišćenje“ svesti i podsvesti doći do čistog sebe, izvan kompleksa i društvenih naslaga?

– Mislim da se introspekcijom može doći do čišćenja i da možeš doći do neke spoznaje o sebi. Deluje mi da se čovek do kraja života spoznaje. Postoje ti trenuci pročišćenosti, ta katarza koju u knjizi junakinja pokušava da dostigne. Život je lep ako možeš u jednom trenutku da stojiš načisto sa sobom. Taj jedan trenutak je dovoljan. Isto tako, u romanu sam insistirala na tom osećaju. Junakinja se toliko plaši smrti, sve vreme je u napetosti oko toga, ali čak i tada ona uspeva da dođe do trenutaka u kojima može da kaže: „Toliko se dobro osećam, da bih mogla da umrem.“ Doživljava osećanja toliko snažna da nadjačavaju smrt. Kad takvi momenti postoje u životu, onda život vredi živeti. Nemoguće je svakodnevno doživljavati osećaj da si jači od svega, previše je obaveza i problema, ali taj jedan trenutak je dovoljno jak da briše sve. To mi je prelepo.

Iako se u naslovu imenuju meduze, preneseno značenje koje ima pojam ribe se kroz ceo roman pojavljuje na ključnim mestima kao vesnik psihičkog i realnog straha. Koja je uloga tog simbola?

– Meduze imaju određenu, racionalnu simboliku, dok taj karakterističan i jak smrad ribe izjeda sve. Kao što Pink Floyd kaže – We’re just two lost souls swimming in a fishbowl – tako se ribe na početku romana u akvarijumu vrte. Simbolika je u tome da sve izgledaju isto, a kada čovek izvuče onu jednu ribu, postavlja se pitanje da li je to slučajnost ili postoji razlog što je baš ona odabrana. Ribe sa početka predstavljaju ljude i Saru (protagonistkinja). Želela sam da se poveže da je ona ta uhvaćena riba, s početka knjige. U trenutku kada čovek hvata ribu, riba je odabrana, tako i Sara, i tu kreće njena priča…

Šta je bila inspiracija za skokove iz realnosti u neka psihodelična snoviđenja. Koju ideju skrivaju ta poigravanja sa „dimenzijama“ i koja je metafora iza „skokova“?

– Htela sam da relativizujem prošlost, sadašnjost i budućnost, jer smo mi, kao ličnosti, sve to zajedno. Poentirala sam da su ta snoviđenja, Sarina sećanja koja se pretapaju, jednako stvarna kao i realnost. Želela sam da ih ponovo proživi. Dopalo mi se što na dve strane romana mogu da odem bilo gde, u prošlost, budućnost i drugu dimenziju, mogu da „putujem“, jer tu slobodu nemam u scenariju i drami. Dok sam pisala postepeno sam sve više otkrivala jezik, njegove slojevitosti i to koliko asocijacija jedna reč može da izazove. Samo jedna reč. Inače, taj deo u startu nije postojalo, druga dimenzija je nastala kasnije, i tek tad sam, po mom mišljenju, ušla u literarno. Do tada sam robovala scenariju. Putovanje u drugu dimenziju je nešto što sam nadogradila kao pisac.

Koliko umetnost mora da se bazira na problematici da bi imala „težinu“?

– Koristila sam knjigu da bih rešila svoje probleme. Kao neku vrstu terapije. Kroz nju sam analizirala situaciju u kojoj se nalazim. Junakinja je umesto mene „proživljavala“ sve to, a ja sam bila ona koja razmišlja o strukturi, likovima i o tome kako se ona oseća. To mi je dopustilo da imam otklon od svega što mi se tad dešavalo i puno puta sam, u određenim situacijama, vrtela strukturu knjige u glavi kao mantru. Ipak, nadam se da umetnost nije beg. Mislim da ona treba da bude prostor koji tera druge ljude da se sa tobom zapitaju i da introspekcijom utiču na ovaj svet. Volela bih da iskrenost i ogoljavanje u knjizi natera ljude da izvrše svoje samosagledavanje i ogoljavanje, jer to dovodi do slobode. Drugarica mi je rekla „čitajući knjigu počela sam da pratim sopstveni tok misli“. Drago mi je da su „Meduze“ nekog podstakle na razmišljanje.

Roman je opisan kao „tinejdžerska drama“, zbog mlade protagonistkinje, međutim, ne bih samo mladima preporučila delo, naprotiv, mislim da ima duh privlačan za sve generacije.

– Ja bih volela da je tako. Plašilo me je što sam odabrala tako mladu junakinju i tinejdžerski uzrast, baš zato da ne bi roman bio uzet kao tinejdžerska literatura. Nisam to želela. Te teme zanimaju osobe i sa 15 i sa 60 godina. Stariji mogu da se vrate, analiziraju sebe, da se prisete… Nekada sam imala iluziju da su stariji ljudi zreliji, prošli kroz sve, iskusni, znaju šta rade. Što sam starija, deluje mi da su neke osobe starijih generacija izgubljenije nego neki mladi. Svi prolazimo kroz faze. Ja sam se sa 22 osećala starije nego sada, a sad se osećam mlađe. Fluidno je. Društvo treba da shvati da nije kraj kad napuniš 30, a da početak može biti i u šezdesetoj godini života.

I za kraj, pomenuli smo značaj muzike. Volela bih da produbimo priču o ostvarenjima koja su ostavila pečat na tebe i uticala na tvoje pisanje. Šta bi izdvojila?

– Moj omiljeni film „Glavom kroz zid“ (Gegen die Wand) se pominje u knjizi. On nosi jednu fatalnu ljubavnu priču. Raspon emocija i ekstremnih osećanja sadržan u filmu sam želela u likovima iz romana. Želela sam da u ljubavnim odnosima uhvatim taj intenzivni osećaj da si spreman da umreš zbog nekoga. Potom, „Stakleno zvono“ Silvije Plat je dosta uticalo na mene. Kada sam počela da pišem „Meduze“, ponovo sam ga pročitala i osetila da je od svih knjiga ona najbliža mom glasu. U njoj sam pronašla mračan momenat koji postoji i kod mene. Dopala mi se njena oštrina.

A muzika, da se pred tvoju kompilaciju još jednom osvrnemo na nju?

– Muzika me je izgradila kao osobu. Skoro sve moje životne odluke su potekle iz muzike – momci koji mi se sviđaju, prijatelji koje biram, fakultet koji sam upisala, mesta na koja izlazim. Sve to potiče iz muzike. Zapravo, mnogi tako grade svoj identitet, zato sam u romanu želela da napravim jednu emotivnu mapu junakinje kroz pesme. To je odmah locira i stavlja u određeni kontekst. Od svih umetnosti, muzika mi najjače vraća osećaj večnosti i lepote. Ona me kao medij najlakše ubaci u polet.

Mikstejp:

Biografija

Nađa Petrović (1997) završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i master iz filmske i TV režije. Sa šesnaest godina osvojila je treće mesto na konkursu Mladi književni supertalenti kad joj je objavljen roman „To je to“ („Samizdat B92“). Priče su joj objavljivane i u zbirkama „Priče sa gradskih ćoškova“, „Studentske priče“ i „Mokri(n) čvor“.