Nagrada „Isidora Sekulić“ uručena Zoranu Živkoviću

Nagrada „Isidora Sekulić“ za 2006. godinu uručena je juče u Svečanoj sali Skupštine grada dobitniku Zoranu Živkoviću za kratki roman „Most“ u izdanju Lagune. Nagradu je ustanovila i dodeljuje je Skupština opštine Savski venac ispunjavajući testamentarnu želju naše velike književnice. Prvi put nagrada je dodeljena 1967, a deset godina kasnije osnovan je i Fond „Isidora Sekulić“. Prisutnima na svečanosti obratila se najpre predsednica Skupštine Fonda Vida Ognjenović. Nagrade su, rekla je ona, izvesna vrsta tumačenja književnog dela a, kako to u „Aleksandrijskom svetioniku“ kaže Slobodan Grubačić, inače predsednik žirija ove nagrade, „literatura bez interpretacije je kao sudbina bez istorije“. One su u prirodi književnosti i treba ih podržati, dodala je Vida Ognjenović, istakavši značaj nagrađivanja u duhovnom smislu i pročitavši odlomak iz jednog eseja Isidore Sekulić koji govori o nagradama u istom smislu. Ona je laureatu uručila nagradu, a Slobodan Grubačić pročitao je obrazloženje žirija koji su činili i Dubravka Popović Srdanović, Milica Lilić, Milena Stojanović i Ratomir Damjanović. „Njemu (Zoranu Živkoviću) se“, kaže se u obrazloženju, „fantastika svakodnevice pokazuje kao najjače oružje u oneobičavanju književne građe… Prividna jednostavnost prikriva razbokorenost jedne savršene kompozicije u kojoj likovi neprekidno preispituju svoju ljudsku suštinu, živeći svoje gubitke kao jedini, neotuđivi posed“.
Svoju besedu, nakon uručenja nagrade, Zoran Živković, kako je sam primetio, „osenčio je tamnijim tonovima“. Jedan od razloga bilo je njegovo uverenje da nagrade koje podrazumevaju takmičenje nisu srodne umetnosti, a drugi se odnosio na položaj književnosti kod nas, posebno danas. „Prelazno razdoblje kroz koje prolazimo, od milja zvano tranzicija, kao da se naročito urotilo protiv književnika. S jedne strane imate novu klasu izdavača koje, sasvim u duhu divljeg kapitalizma, osim golog sticanja malo šta zanima. Oni se najčešće klone domaćeg autora zato što na njemu ne mogu da zarade.“ A da piscima pomogne neka od nadležnih institucija, Ministarstvo kulture, na primer („Svi pisci u Srbiji mogli bi punu godinu da budu više nego namireni budžetom čak i najskromnijeg igranog filma“, kaže Živković), on sumnja da je moguće u zemlji u kojoj ti isti predstavnici nadležnih institucija ne mogu da se sete kada su poslednji put pročitali knjigu.
U užem izboru za nagradu bili su i „Vavilonski zapisi“ Ljubice Miletić, „Emilija Leta“ Mirjane Mitrović, „Deseti za molitvu“ Miodraga Matickog, i „O Mikelanđelu govoreći“ Radoslava Petkovića. Odluku da nagrada pripadne Zoranu Živkoviču žiri je doneo većinom glasova.