Nagrade Zadužbine Branka Ćopića

Nagrade iz fonda Zadužbine Branka Ćopića za književna dela visoke umetničke vrednosti, objavljena u 2006, koje su dobili Mirjana Mitrović za roman „Emilija Leta“ u izdanju Platoa, i Boris Jovanović za lirske zapise „Kapi“ u izdanju Oktoiha, uručene su laureatima juče u podne u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Upravni odbor Zadužbine u sastavu – Svetozar Koljević, Milosav Tešić, Nada Milošević Đorđević, Matija Bećković i Dušan Kovačević, odluku je doneo jednoglasno. Nagrada Mirjani Mitrović obrazložena je kao priznanje „za izuzetno živopisno prikazivanje potresnih i različitih ljudskih sudbina u prelomnim vremenima rimske i hrišćanske civilizacije na balkanskim prostorima“, dok je za drugu knjigu, između ostalog, navedeno da je to priznanje za „’Kapi’ u kojima se inventivno rasprskavaju, u neočekivanim pravcima, opservacije, mahom o tamnijim stranama vremena u kojem živimo“.
O Jovanovićevoj knjizi Matija Bećković rekao je da je idealno ispunjenje zaveštanja nade i zaveštanja Branka Ćopića da ova nagrada bude, baš kao što je to jedna druga njemu samom kao mladom piscu bila, podsticaj mladima. U svom obraćanju Boris Jovanović, svojevremeno profesor srpskog jezika u Nikšiću, izbačen sa posla jer nije hteo da predaje jezik čiji je naziv promenjen u „maternji“, rekao je između ostalog i da je reč o kapima „iz moje Crne Gore, koju volim i kad me ona ne voli, popadaše po bašti sljezove boje kao bratska okrepa i zavičajni znamendar, jer nam je najljepši zavičaj srpski jezik, a jedino omeđje naša duhovnost koja mora pretrajati i ovdašnje i tamošnje koji se odriču srpske kulture bez potrebe, jer će se srpska kultura njih i onako odreći. I ne samo srpska, nego bilo čija“.
O drugoj nagrađenoj knjizi podrobno je govorio Svetozar Koljević, rekavši i to da prava ljubav, ona koja se u njoj opisuje, nikada ne može postojati kao tržišna vrednost i da se ona, kako to kaže Šekspir, sa promenom okolnosti ne menja. U svojoj besedi, Mirjana Mitrović rekla je – „Ne bih stajala sada ovde pred vama da nije bilo Branka Ćopića. Ne samo njegovih knjiga, već jednog susreta koji je presudio da književnost postane moje izabrano ne-mesto. Tačno znam, imala sam 12 godina, kad su mi rekli da sam za neka svoja pisanija dobila nagradu časopisa Zmaj i da ću ići u Beograd u Udruženje književnika da je primim. Da li sam mogla da se nadam da ću tamo upoznati Branka Ćopića? Mogla sam, ali nisam. To mi se činilo suviše. Odmah sam ga prepoznala i želela toliko toga da mu kažem, a kad sam prišla, nisam izustila ni reč. Zašto, ne znam ni danas. Deca su suviše komplikovana. Treba biti kao Branko Ćopić da bi se razumela. Tada mi je on rekao: Ma, samo ti piši. Šta god bude, a ti piši.“