Zli bogataši, jadni siromasi, i Matriks za sredovečne žene – ovo su najbolji filmovi 2022. godine

Iako je pre neku godinu delovalo da je bioskop izgubio bitku sa striming servisima, ovogodišnji filmski hitovi ipak govore da ima nade za mračne dvorane i grickanje kokica sa prijateljima. „Top Gun Maverick“, novi Betmen, kao i novi nastavci Parka iz doba Jure i Marvelovih junaka su dobar primer. Pritom se u to društvo umešao i mjuzikl Baza Lurmana „Elvis“, koji će i pored dobre gledanosti, gotovo izvesno se okititi i nekim nominacijama za Oskara. Ipak, sem ovih virtuelnih potapša po ramenu ovim filmova, završavamo sa njihovim pominjanjem i bacićemo se na jednu krajnje subjektivu listu onih filmova koji su probali (i uspeli) da budu originalni, autorski sa snažnim emocijama i porukama ali i koji su vrlo lako mogli da se dopadnu i bioskopskoj publici koja je umesto Tom Kruza u avionu poželela da se počasti nečim drugim.

Pre liste, disklejmer, neki od ovih filmova se možda vode kao dela iz 2021. godine, ali su do nas, naših bioskopa, festivala ili nelegalnih putanja, da ne kažemo torenata, stigli tek u ovoj godini.

#10. Leto kad sam naučila da letim

U jednoj, da se ne lažemo, lošoj godini za domaći film, u kojoj su nam mahom prezentovane izmonitrane epizode serija i autorskih no i low budget eksperimenti, Raša Andrić se pojavio ponovo, posle niza godina, baš tamo gde treba, u bioskopu. Svom sjajnom dosadašnjem nizu malih urbanih komedija dodao je i svoj četvrti film, nešto srčaniji i emotivniji. Dečiji po žanru, ali zreliji sa autorske strane. „Leto kad sam naučila da letim“ je pravo malo čudo od filma, sa velikim srcem na dlanu koji je sve cinike (u koje ubrajam i sebe) potpuno razmontirao i naterao da ne pametujemo i ne mračimo već da ga prigrlimo. Dečiji filmovi kod nas skoro pa i da ne postoje, „coming of age“ priče isto, osim ako ne računamo one filmove – kako mali dileri postaju veliki mafijaši kao filmove o sazrevanju. Sa druge strane, na nenametljiv način uspeo je da proturi u drugom ili trećem planu priču o raspadu Jugoslavije, a samim tim i raspadu mnogih proodica, sa verom u bolje sutra. Možda naivno, ali i takva naivnost je odgovarala tonu filma.

#9. Stric / Sigurno Mjesto/ Zbornica

Tri filma na ovoj poziciji ustvari su više pohvala hrvatskoj kinematografiji za ovu godinu, s obzirom da smo na nekoliko domaćih fesitvala pogledali tri filma iz „susjedstva“ koji su, svaki na svoj način, bavili se nekim aktuelnim stvarima u Hrvatskoj, ali kroz ličnu priču. Sonja Tarokić je u „Zbornici“ predstavila kako funkcioniše celo društvo kroz prizmu jedne osnovne škole, odnosno njenih profesora, kao svojevremeno kod Gorana Markovića u filmu „Majstori Majstori“. U filmu „Sigurno Mjesto“ pratimo istinitu priču reditelja i glavnog glumca Juraja Lerotića, u kojoj nas on furizno uvodi u priču u kojoj pokušava da spasi svog brata od pokušaja samoubistva. „Stric“, kao najstilizovaniji u ovom društvu, reditelji David Kapac i Andrija Mardišić skovali su kao jednu pre svega originalnu priču o porodici koja dočekuje strica iz Hrvatske na Božić u Jugoslaviji 1980. Lantimos na balkanski način maše iz svakog ćoška ovog trilera, koji se bavi pitanjem tiranije i diktature, kao i današnjim prodavanjem nostalgije zarad stecanja vlasti. Vreme će pokazati, odnosno već sledeća godina ili dve, da li o hrvatskoj kinematografiji možemo da pričamo kao bitnoj evropskoj, ili su ovi filmovi samo incidenti.

#8. Athena

Pre nešto više od dvadeset i pet godina, iz Francuske nam je stigao film koji je imao i veliku fan bazu u Srbiji, „La Haine“ iliti „Mržnja“. I on se, doduše na drugačiji i suptilniji način bavio, protestima, rasnim nemirima ali i sa određenom dozom humora. Izgleda da su se ta suptilnost i humor izgubili u prethodnim decenijama, tako da nisu ostali ni u tragovima, jer „Athena“ može da se posmatra kao „La Haine“ novog doba ili njen svojevrstni nastavak. E sad, kakvo je vreme, takva nam je i Mržnja, i siguran sam da se mnogima neće ovaj film dopasti, niti će im se dopasti ovo poređenje. Priča o tri brata koji svako na svojoj strani doživljava ulične sukobe policije i naroda na ulici, a to sve zbog smrti klinca u naslovnom naselju. Bes se prenosi poput dima kroz svaki kadar novog filma Romana Gavrasa, njegovog političikog stava o rasnim nemirima koji potresaju moderno francusko društvo, ispričan kroz prizmu antičke tragedije.

#7. Jackass Forever

Posle 120 godina filma i filmske umetnosti, malo toga je novo i originalno, i malo šta možete da ponudite bioskopskoj publici a da je razgali i prikaže joj nešto sveže. Onda se pojavi film poput „Jackass forever“, a alfa i omega ekipe, Džoni Noksvil ponosno kaže u kameru – „Imamo 15 galona svinjske semene te;nosti“. A bog će ga znati šta će raditi sa njom. Možda i ne želite da znate. Ono što ipak ovaj film razlikuje od klasičnih kaskaderskih ispada je priča o prijateljstvu koje je jače od porodičnih veza i koje se proteže već na nekoliko decenija. Da, to što oni rade je užasno, glupo, nepotrebno i često nerazumljivo, ali iza svega se krije radost života i druženja sa onima koji te najbolje poznaju. Teško da može emotivnije od toga.

#6. Descision to leave

Nije godina ako nema južnokorejskog trilera. Čan Vuk Park (Old Boy, Handmaiden) je spremio noir triler o crnoj udovici i zaljubljenom panduru. Policajac istražuje misterioznu smrt čoveka čije je telo pronađeno na dnu dobro poznate stene za penjanje. Da li je pao? Da li je gurnut? Vremenom, upoznaje se sa njegovom supurugom, sa kojom skoro pa otpočinje platonsku vezu, i shvata da se sve više i više upliće u probleme iz kojih nema nazad. Reditelj Park plete gotovo hičkokovsku atmosferu, zavodljive fotografije i slojeva zapleta i radnji, u kojoj se najviše ističe sjajna kineska glumica Tang Wei.

#5. Speak no evil

Ovo je možda i najbolji film godine koji ne smete da preporučite nikome, jer njegov, skoro pa sadistički preokret će uplašiti i one najhrabrije. Danska i holandska porodica se sprijatelje na letovanju, nakon čega će svoje prijateljstvo nastaviti u holandskoj unutrašnjosti, na produženom vikendu. Ipak, kroz to druženje i sukob dveju porodica, kultura i temperamenata koji vrlo lako su mogli da budu „samo“ crna komedija, poput onih koje radi Ruben Ostlund, stvari se otpetljavaju u pravcu horora, ali i priči o rastu desnice, koja je željna krvi i nasilja, ali i bezdušnosti slabića koji su prikazani u vidu leve Evrope, koja im je svo to nasilje i moć dopustila.

#4. Triangle of Sadness

Retko koji reditelj današnjice može da se ruga ponašanju modernog čoveka, a da ne ispadne antipatični i prepotentni štreber iz prvog reda koji samo želi da popuje jer nije deo ekipe koju proziva. Ali nije ni svako Ruben Ostlund. On je klizav teren popovanja o klasnim razlikama, ili o stanju u svetu i potpunom potonuću sistema vrednosti rešio vrlo lako. Okrenuo je sve na komediju, nekad mračnu, a nekad samo groznu sa gomilanjem raznih telesnih izlučevina. Većinu vremena se smejte, ali i držite za glavu od neprijatnosti. U svom oštrom prozivanju svih i svakoga, nije ostao dužan ni prozivanju niže klase, koja u ovim filmovima uvek ispada jadna, koju svi muče i zlostavljaju. Ostlund je nakon kritike bogatih skorojevića zamisilio šta bi bilo kad bi i tim „sirotanima“ dao moć.

#3. Licorice Pizza

Pol Tomas Anderson je svojim poslednjim filmom rešio da stavi menjač u ler, i da malo više pluta po sećanjima iz detinsjtva, bez nekih velikih filozofskih misli i priča. Izmašatana, skoro pa zabranjena ljubavna priča koja je svakako podigla mnoge obrve, o klincu preuzetniku sa jedva 16 i devojci u srednjim dvadesetim, pomalo izgubljenoj u željama i životu, mogla je vrlo lako da postane neukusna erotska fantazija za sve tinejdžere. Ipak, PTA je jedan od najvećih autora današnjice, pa čak i kad se bavi laganijim temama kao što je ova „coming of age“ priča, posvećuje joj se kao da je ozbiljno umetničko delo za publiku koja od filma želi više.

#2. Everything Everywhere All At Once

Ovaj film je takav da su mu bila potrebna dva reditelja. Daniel Dan Kwan i Daniel Scheinert, iliti Danijeli, kako se potpisuju, već su od ranije poznati policiji sa svojim suludim vizuelnim rešenjima, sa kojima dokazuju da je granica između apsolutne imbecilnosti i genijalštine gotovo nevidljiva. Ovo je film koji bi po nekom kratkom opisu trebalo da izgleda kao Matriks za sredovečne žene. Onda ga pogledate i shvatite pa da, ovo jeste Matriks za sredovečne žene i kida svih dva i po sata koliko ste prikovani za ekran, jer vam ne dozvoljava da odmaknete pogled. Mišel Jeo mora da spasi svet, odnosno sve svetove, jer je njena ćerka iz alfa univerzuma depresivni Gen Z koji ne vidi smisla ni u čemu i usisaće ceo svet u neki depresivni crni bagel, iliti đevrek. Film iz depresivne porodične drame, postaje kung fu akcija, i sve vreme pršti od inovacije, kako vizuelne tako i u priči. Nesvakidašnje iskustvo!

#1. The Banshees of Inisherin

Martin Mekdona je jedan od najvećih živih filmskih autora današnjice. Sa poslednjim filmom „The Banshees of Inisherin“, rešio je da svima stavi do znanja da je tvrdnja iz prethodne rečenice tačna. U jednoličnom životu malog mesta u kom se apsolutno ništa nikad ne događa, žive dva prijatelja (Kolin Farel i Brendon Glison, ne zna se koji je bolji ovde), Podrik i Kolm. Kolm jednog dana reši da ne želi više da priča sa Podrikom jer mu je dosadan i želi da se posveti nečim većim od svakodnevnih trivijalnosti. Želi da napiše pesmu koja će ostati i kad njega ne bude više. Podrik, koji je dobrica i malo naivan (ne glup, niti village idiot, to je već treći veliki lik u ovom filmu Beri Koen) ne želi da prekine prijateljstvo i pokušava na sve načine da se pomiri sa drugarom. Priča o prijateljstvu je samo prvi sloj ovog filma koji kad ogulite stoji jedna drugačija zverka, u kojoj je autor dobroti suprotstavio umesto zla, večnost i zamišljensot intelekta i umetnosti, a i pokazao da pored stalnih mračnih i nihilističkih zapleta u svojim filmovima, ustvari je samo dobra duša koja želi da probudi najbolje u ljudima. Iako to njegovi likovi možda ne shvataju do kraja.