Najbolji filmovi 2023: Bomba, lutka i ljubav iz prošlih i budućih života

Svi dobro znamo koja dva filma (koji su se kasnije stopili u jedan) su obeležila ovu godinu. I pored njih je bilo barem još dva, tri po kojima će ljudi pamtiti 2023. godinu. Dobro, ja ću pamtiti po malo više, s obzirom da ove godine su poznati autori rešili da izbace jaku artiljeriju i naprave neke od ostvarenja koja će boldovanim slovima biti pisana kasnije u njihovoj karijeri.

Sa druge strane i glumci koje znamo i volimo su rešili da se predstave sa svojim najboljim licima, i svakako nas očekuje jako uzbudljiva trka za nagrade u narednim mesecima u glumačkim kategorijama.

Ovo je neki lični presek od 10 najboljih naslova iz ove godine, uz dodatak da neki od naslova poput „The Zone of Interest“ Džonatana Glejzera i „Fallen Leaves“ Akija Kaurismakija još uvek nisu dostupni za gledanje u Srbiji.

Ovo su najbolji filmovi 2023!

#10. Guardians of the Galaxy Vol. 3

U godini u kojoj je Marvelov univerzum i zvanično počeo da propada, sa nikad gorom gledanošću, zaradom, ali i kritikama, pojavio se film koji je možda i najbolji u celom MCU univerzumu ikada. Ekipa superherojskih otpadnika koja je oduvek bila po strani u odnosu na sve ostale Kapetane Amerike i Hulkove, što im je dalo snagu da naprave i najemotivniju do sad priču. U centru svega kao i uvek, bio je svemirski rakun koji priča, a reditelj Džejms Gan je pored bajkovitosti superherojske radnje, uspeo da realistično prikaže kako se ispitivanja u animal cruelty fabrikama odvijaju. Retko ko će ostati imun na ove priče, a Gunn nam je, kao pravi storyteller, poturio i refrence na Anu Frank, sa životinjama koje gledaju u parče neba želeći da pobegnu, da bi se nadovezao i na priču o genocidu i holokaustu, pritom ne gubeći duh holivudskog akcionog filma.

#9. Rye Lane 

Pravo osveženje u posustalom žanru romantične komedije ponovo dolazi od Britanaca, tj. malo mlađih i urbanijih Britanaca. Po klasičnom principu, njih dvoje se upoznaju, on (David Jonsson) je malo povučeniji, ona (Vivian Oparah) nije. On je tek ostavljen i odlazi na ručak da se vidi sa bivšom koja je sad sa njegovim najboljim prijateljem. Ona upada i glumi mu novu devojku, da bi skupio poene pred ovom što ga je ostavila. Onda njih dvoje nastavljaju šetnju kroz deo južnog Londona iz imena filma, kao kakav Before Sunrise dvojac, ali koji sluša Stormzy-a. Naravno, kako vreme prolazi, kao i jedna krađa, odnosno vraćanje vinila albuma The Low End Theory benda A Tribe Called Quest, saznaćemo da je i ona po sistemu ispod Mire 3 kila emocija vire. Pa tako, pored zaljubljivanja, shvatimo da njih dvoje popravljaju u onom drugom sve što treba da se popravi.

#8. The Holdovers

Reditelj Aleksandar Pejn (Sideways, Nebraska) je kralj nove američke melanholije na filmu. Svakim svojim filmom nam ne nudi ništa novo što se tiče radnje, preokreta, dramaturških zavrzlama, ali zato na filmsko platno stavlja stvarne likove, koje znamo iz svojih okolina, daje im sve one ljudske mane koje odbijaju na prvi pogled, ali i veliko srce koje samo čeka da bude primećeno. U svom novom filmu, tmurni profesor elitista sa problemom sa alkoholom (Pol Điamati) bolje se upoznaje sa studentom koji je ostao preko praznika u kampusu fakulteta (prva uloga fantastičnog Dominika Sese), i sa kuvaricom (Davin Džoj Randolf) koja se nalazi tu, stvaraju zamenu za porodicu. Tih nekoliko dana božića će svakom od naših likova biti potrebno da bi krenuli dalje sa svojim ustajalim životom.

#7. Poor things

U godini u kojoj smo dobili lutku kao feminističku ikonu broj 1, imali smo i njenu daleku rođaku nastalu po uzoru na Frankenštajna, koja je gle čuda, postala borkinja za slobodu ženskog tela. Priča prati Belu (Ema Stoun) mladu devojku čudnog izgleda i ponašanja, za koju ubrzo shvatamo da je oživljena od strane doktora (Vilijam Defo) a da je pri oživljavanju dobila mozak novorođenčeta. Ona uči da hoda, govori i živi, pa tako dobijamo devojku koja se u svojim dvadesetim ponaša kao dete iz jaslica. Ubrzo nakog jasličkog ponašanja dolazi i buđenje seksualnosti, a Bela je kao ona „every woman“ iz pesme Chaka Khan, upoznaje sve one muškarce na koje u proseku i svaka druga žena na ovaj ili onaj način naleti. Bilo to da su otac, „good guy“, švaler ili zli muž. Reditelj filma Jorgos Lantimos je napravio svoj možda i najemotivniji film do sad, ali „Poor things“ je prvenstveno pokazatelj da je Ema Stoun u ovakvoj provokativnoj, zahtevnoj i pre svega fizičkoj ulozi jedna od najboljih (ako ne i najbolja) glumica današnjice.

#6. Barbie

A kad već pomenusmo feminističku ikonu broj 1… Film o kom se verovatno najviše pričalo ove godine i o kojem su svi imali mišljenje pre nego su ga pogledali. Film o plastičnoj lutki, koja sa jedne strane predstavlja ideju o svemogućnosti žene kao bića na ovoj planeti, ali i sliku koja predstavlja apsolutnu suprotnost tome, gde na gvozdenom tronu kapitalizma sedi upravo ona, sa minusom mozga. Takav kontrast shvatanja ovog simbola je sjajno poslužio rediteljki Greti Gervig da se pozabavi svim tim i da zameša još jednu meta postmodernu kašu u kojoj smo dobili sve: zabavan bioskopski popcorn film, meta komentare na pop kulturu na nivou Rik i Morti epizoda, blesavi šarm SNL skečeva i feminističku ideju o pravima, borbi, ali i shvatanju i poimanju žene kao bića, pogotovo danas u 21. veku. Mnogi su sigurno očekivali da će videti holivudsku avanturu Barbike i Kena, a ne Odiseju u svemiru koju režira Džon Voters sa referencama na #snydercut, bend Pavement i filmove Žaka Tatija, a upravo smo to dobili.

#5. Past lives

Jedno od globalnih otkrića ove godine je Selin Song i njen film „Past lives“, priča o ljubavnom trouglu u kom nema prevare, laži, i ostalih cimanja. Samo jedna žena koja ima sećanje na dečaka iz najranije mladosti i muža kog ima i dalje puno voli. Sam film ulazi u dijalog sa gledaocima, jer nas svojim delovanjem i razmišljanjem o razgranavanju priča glavne junakinje povlači na razmišljanje o stvarima koje smo ostvarili, koje smo mogli da ostvarimo, odnosno da izmaštamo scenario koji bi se desio, samo da smo onda jednom, umesto putem koji smo odabrali, „skrenuli levo kod Alburkerkija”. Ovo je film o hvatanju ukoštac sa svojim odraslim životom. O prihvatanju, o tome ko ćemo na kraju biti. O konačnom brisanju upitnika na kraju rečenice i stavljanju tačke. O posmatranju svojih dvadesetih koje mogu izazvati osećaje tuge, frustracije, besa, čežnje ili depresivne nostalgije. Amerikanci koriste onaj termin to let go, a ovo je upravo film o tom „puštanju”.

#4. Babylon

*Disclaimer – Pre nego krenete sa pričom kako je ovo film iz 2022, njegova evropska premijera je bila u Londonu 13. januara a par dana kasnije i u Beogradu. Tako da niko sa našeg kontinenta nije bio u prilici da vidi ovaj film prošle godine i mislim da je ovo dovoljno dobar razlog da ga računamo kao ovogodišnje ostvarenje.

Vavilon prati nekoliko rukavaca priče, Meksikanca Menija (Diego Calva) koji u Holivudu napreduju od potrčka i „dečka za sve“, do direktora studija, mladu glumicu Neli (Margot Robbie) divljeg duha i promiskuitetne prirode koja će kao i njen kolega, velika glumačka zvezda Džek Konrad (Brad Pitt) propasti onog momenta kad dođe novo doba ton filmova. Tu je i prva crnačka zvezda, trubač Sidni Palmer (Jovan Alepo) koji od šefa orkestra postaje superstar jer Afroameričko tržište postaje sve jače i mnogobrojnije. Njihovi putevi od uvodne scene orgija pa do samog kraja filma se ukrštaju u razmaku od cele decenije, u kojima vidimo sve ono što Holivud ovim likovima daje, ali i uzima. A ispostaviće se da mnogo više uzima. Reditelj Šazel priređuje svoju viziju i kritiku svega onoga što se nagledao u Holivudu i čega mu je muka, zbog čega su mnogi u ranim najava i kritikama ovaj film protumačili kao njegovo oprštajno pismo od cele industrije. Ipak, oproštajno pismo puno uvreda, postaje do kraja ljubavno pismo magiji i lepoti filmske umetnosti. Retko kad smo u prilici da gledamo film koji predstavlja terapiju ili svađanje sa samim sobom jednog reditelja, a ovaj film je upravo to. Ovde imate osećaj da osoba koja ga snima nije ista na početku i na kraju filma, već da je došla do samospoznaje koja joj je svakako bila potrebna.

#3. Do Not Expect Too Much from the End of the World

U holivudskim filmovima smo navikli da su kraj sveta, apokalipsa, armagedon i sve ostale komplikovane reči, prikazani sa ogromnim eksplozijama, vanzemaljcima i vatrometima. Ostavite rumunskom reditelju Radu Žudeu da nam pokaže da se kraj sveta već odavno desio usled moralnog i socijalnog posrnuća čitavog društva, a da posledice takvog „kraja sveta“ danas živimo. Kroz moderni rumunski svet nas vodi Angela (Ilinca Manolache) koja radi u marketinskoj agenciji, vozi uber ali je i influenserka gde filterom na Instagramu postaje neka vrsta satiričnog Endrju Tejt „filozofa“. Za svoju agenciju skuplja izjave ljudi koji su nastradali u povredama na radu, jer bogata austrijska firma snima reklamu upravo za zaštitu na radu. U ovom gotovo tročasovnom prikazu Rumunije danas prepoznaćemo sve činioce  i našeg društva, bogati uticaj zapada, siromašni istok, društvene mreže, užasan saobraćaj i možda najboljih poslednjih pola sata na filmu ove godine, koji bolje da vam ne prepričavam već preporučujem da ga sami vidite.

#2. Killers of the Flower Moon

Martin Skorceze ima 81 godinu ali i želju, brzinu i agilnost dvadesetogodišnjaka. U svom novom remek delu, po prvi put se uhvatio teme i žanra revizionističkog vesterna. Jedna od glavnih odlika revizije vesterna su sami likovi, koji su postavljeni tako da na svetu ništa nije crno-belo kao u klasičnim kaubojcima, već da tonovi sive uglavnom preovlađuju. Deda Marti u Killers of the Flower Moon pravi reviziju na reviziju, vraća se na početak podela sveta, u kojem jeste sve crno-belo, odnosno crveno-belo, gde je belo potpuno uništilo crveno. Ljudima je pre gledanja filma bio problem njegovo trajanje, i svi su se prvo uplašili tog trajanja od 3 i po sata. Međutim, bez obzira na vreme, seting ili ozbiljnost teme ovo je klasičan film Martina Skorsezea. Kako po brzini radnje, tako i po dinamici Dikaprio – De Niro, ovaj film vrlo lako postaje Goodfellas u ruralnoj Americi dvadesetih i završi se brže nego što izgovorite genocid nad Indijancima. Film je prepun užasnih likova zbog kojih morate ponekad da skrenete pogled koliko su odvratni, a u centru svega pratimo fizičko propadanje jedne žene (Lili Gledston) koja od stamene devojke postaje polubeživotno telo, koja na ivici torture porn žanra reprezentuje celu jednu rasu koja je uništena na užasan i podli način.

#1. Oppenheimer

U grčkoj mitologiji, Prometej je uzeo vatru sa Olimpa i dao je ljudima, a za kaznu je prikovan za Kavkaz gde mu je orao kljucao utrobu svakog dana. Spoiler alert, J. Robert Openhajmer je Prometej, ili je barem Nolan rešio da ovu grčku tragediju uzme kao osnovu na kojoj će ispričati tragičnu priču naučnika koji je smislio najveće oružje svih vremena. Nolanov Openhajmer je, koliko egomanijak i rok zvezda kvantne fizike, toliko i čovek sa dubokim mrakom koji nosi u sebi, koji postaje sve veći kako se film odmotava. Kao što postoje rat i mir kao osnovni dualitet postavke svega na svetu, tako se i kod njega stalno lomi da li treba zbog nauke učestvovati u pravljenju đavolje naprave i oružja koje će zaustaviti sva oružja, ali i pitanje da li i koliko će to zla doneti nakon velikog praska, za koji svi znamo da je neminovan. Jednu polovinu filma čini Nolanovo zanatsko umeće, kojim nas unese direktno u samu eksploziju, ali i u glavu čoveka sa grižom savesti, ali drugu polovinu na svojim plećima nosi Kilijan Marfi, koji je ovu ulogu čekao ceo svoj život, i dao 101% sebe. Kada treba, on je egoistični švaler koji klarkgejblovski šarmira, ali većinu vremena u njegovim plavim očima vidimo dubinu ponora u koji je zakoračio i iz kog nema nazad. Bez obzira na ono što je napravio, kako se kajao, i da li smo mi kao ljudska vrsta, a i gledaoci, spremni da mu oprostimo, za Nolana je Openhajmer superheroj. Kao svojevremeno Betmena, i njega slika kako umesto plašta i maske, sa istom vrstom dramatičnosti, stavlja svoj šešir, uzima lulu ili pali cigaru, dok upoznavanja sa njegovim protivnicima i uzorima snima kao da je upoznao najveće rok zvezde trenutka, tako da Kristofer Nolan jeste nabolji prodavac nauke među filmadžijama.