Najbolji reditelji svih vremena po Forbsu

Postoje mnogi neverovatni filmski režiseri. Od živih legendi poput Stivena Spilberga i Martina Skorsezea do Kristofera Nolana i Kventina Tarantina. Međutim, mnogi od najvećih reditelja provode svoj život iza scene po prirodi stvari. Teško je kvantifikovati šta čini velikog reditelja. To ima veze sa stvaranjem sjajnih filmova, ali ima tu još nečega. Najbolji reditelji unapređuju umetnost, pomeraju granice i podržavaju nove tehnike. Oni motivišu svakoga na setu, od glumaca do direktora fotografije do montažera, da pruže najbolje od sebe. Najbolji reditelji predstavljaju remek-dela i stvaraju svoj prepoznatljiv stil, piše magazin Forbs.

Kao što postoje sjajni filmovi iz svakog žanra, veliki reditelji na ovoj listi radili su u komediji, drami, vesternu, noaru i mjuziklu. Najbolji reditelji dolaze i iz različitih tržišta, kako domaćih tako i međunarodnih.

Prenosimo vam listu od pet imena koja smo izabrali sa spiska Forbsa.

5. Alfred Hičkok

„Maestro napetosti“, Alfred Hičkok, režirao je preko 50 filmova tokom svoje dugogodišnje karijere. Iako je njegovo nasleđe pomućeno poznatom okrutnošću prema glavnim glumicama, njegov rad je pomogao da se oblikuju i definišu žanrovi trilera i horora. Hičkok je započeo svoju karijeru u Britaniji u eri neme kinematografije, a nažalost, neki od njegovih filmova iz tog perioda su sada izgubljeni. Međutim, njegov film iz 1929. godine, “Blackmail”, bio je prvi britanski „zvučni“ film.

Nakon što je prešao u Holivud kasnih 1930-ih godina, Hičkok je snimio film “Rebeka” (1940), za koji je dobio svoju prvu od pet nominacija za Oskara za najboljeg reditelja. Nastavio je da stvara klasike poput “Sumnje” (1941), “Pozovi M radi ubistva (1954), “Prozora u dvorište” (1954), “Uhvati lopova” (1955), “Vertiga” (1958), “Sever severozapad” (1959), “Psiha” (1960) i “Ptice” (1963). Njegova dela dovela su do pojma „hičkokovski“, što često opisuje filmove sa zapletima, ograničenom akcijom i voajerizmom, posebno u korišćenju kamernih pokreta koji oponašaju pogled osobe.

4. Žan-Lik Godar

Još jedan stub francuskog novog talasa, Žan-Lik Godar je možda bio najuticajniji. Rođen u Švajcarskoj, ovaj reditelj je eksperimentisao sa naracijom, kontinuitetom, zvukom i kamerom u mnogim svojim delima, posebno kratkim rezovima i korišćenjem četvrtog zida. Bio je poznat po tome što je svojim glumcima davao slobodu da istraže svoje uloge i često je počinjao snimanje sa nedovršenim scenarijima.

Njegova filmografija obuhvata filmska dela poput “Do poslednjeg daha” (1960), “Živeti svoj život” (1962), „Prezir“ (1963), „Neobična banda” (1964), “Alfavil” (1965), “Ludi Pjero” (1965) i „Muški rod – ženski rod” (1966). Rodžer Ibert je rekao o ovom reditelju: „Godar je reditelj prvog reda; nijedan drugi reditelj šezdesetih godina nije imao veći uticaj na razvoj dugometražnog filma.“

3. Frenk Kapra

Reditelj Džon Kasavetes je jednom rekao: „Možda Amerike zapravo nije ni bilo, već je sve to Frenk Kapra.“ Kaprine filmove karakteriše idealizam onoga što Amerika može biti, uključujući hitove poput „Gospodin Dids ide u grad“ (1936), „U grob ništa ne nosiš“ (1938), „Divan život“ (1946) i „Gospodin Smit ide u Vašington“ (1939).

Iako su većina njegovih najvoljenijih filmova iz tridesetih i četrdesetih godina, Kapra je počeo sa nemim filmovima nakon što je emigrirao sa porodicom u Ameriku sa Sicilije kada je imao pet godina. Tokom svoje karijere, osvojio je pet Oskara i dobio nagrade za životno delo od Američkog filmskog instituta i Asocijacije reditelja Amerike.

2. Bili Vajlder

Austrijski reditelj Bili Vajlder započeo je svoju filmsku karijeru kao scenarista u Nemačkoj. Dok su mnogi članovi njegove porodice stradali od strane nacista, Vajlder je napustio Nemačku tridesetih godina i cementirao se kao jedan od velikih reditelja Holivuda do četrdesetih godina. Vajlder je obuhvatio decenije i žanrove od komedije do noara sa klasicima poput „Dvostruke obmane“ (1944), „Bulevar sumraka“ (1950), Stalag 17 (1953), „Sabrina“ (1954), Svedok optužbe (1957), „Neki to vole vruće“ (1959) i „Apartman“ (1960).

1. Akira Kurosava

Akira Kurosava počeo je da radi za „Photo Chemical Laboratories“ (koji je kasnije postao Toho Studios) 1936. godine kada je imao samo 25 godina. Režirao je svoj prvi dugometražni film, „Sanširo Sugata“, 1943. godine. Nastavio je da stvara filmove poput „Pijanog anđela“ (1948), „Rašomona“ (1950), „Sedam samuraja“ (1954), „Telesna straža“ (1961) i svoj trideseti i poslednji film, „Madadayo“ (1993).

Kurosava je takođe bio uspešan scenarista koji je radio po knjigama, na televiziji i u pozorištu tokom svoje skoro 60-godišnje karijere. Pomogao je popularizaciji japanskih filmova na Zapadu i bio omiljen među mnogim filmskim stvaraocima, uključujući Stivena Spilberga i Federika Felinija. Ingmar Bergman je jednom nazvao svoj film „Devičanski izvor“ „turističkom… lošom imitacijom Kurosave.“ Džordž Lukas takođe pominje film „Skrivena tvrđava“ iz 1958. godine kao glavnu inspiraciju za „Ratove zvezda“, prenosi nova.rs.