Vojnici su uperili baterijske lampe su uperili u krupne pahulje između komada mermera koji su čekali da budu obrađeni.
Bilo je jasno da vrše poslednju noćnu proveru.
“Ja tražim jednu mladu devojku”, rekao je Šef, “sinoć nam je pobegla.”
“Devojku?”
“Nisi neku video?”
“Ovde? Šefe, šta bi mlada devojka noću tražila ovde?”
“Mogla bi da se sakrije negde na groblju. Možda si video neku siluetu, makar iz daljine.”
“Cele noći je bila magla. Nije moglo ništa da se vidi.”
“A tvoj pas, da nije on nekog nanjušio, da nije neočekivano lajao?”
“Ne, Šefe, nisam čak ni psa video, cele noći je ležao u toj rupi.”
“Šta ti radiš na ovom groblju; pošto spavaš, nisi noćni čuvar. Jesi li baštovan?”
“Ja sam kamenorezac, pravim spomenike koji će stajati nad grobovima. To je moja radionica.”
Okrenuli su se zbog iznenadnog režanja.
Videli su da Toteve skače napred pokušavajući da zgrabi Šefovu ruku.
Šef je u poslednjem trenutku povukao i spasio ruku.
Avdo se odmah umešao i uhvatio Totevea sa obe ruke kako bi ga zaustavio.
“Odbij!” povikao je.
“Odbij!”
U glasu mu je bio strah.
Čučnuo je i uhvatio Totevea za vrat.
Pomazio ga je nežno po glavi.
Čekao je da životinja smiri dah.
“Moj pas je rastao na ulici, Šefe”, rekao je. “Malo je agresivan. Zbog toga je i povredio vašeg psa. Vaš je vaspitan, ne zna da se bori.”
“Zar ne zna da se bori?” u Šefovom glasu bilo je i iznenađenja i neprijateljstva.
“Mislim, kad se onako povučete, hteo sam da kažem…”
Avdo se pokajao i razmišljao šta da kaže, svestan da će biti pogrešno šta god da prozbori. Zadrhtao je kada je video da ga Šef gleda netremice.
“Šta si rekao?”
“Da je moj pas agresivan, loše naravi…”
“Moj pas ne mora da zna da se bori”, rekao je Šef. “Dovoljno je da me dovede do osobe koju tražim. Ja ću da se borim umesto njega.”
“Naravno, pravi pas i treba da je takav, treba da prati tragove i pokaže pravac…” promrmljao je Avdo.
Šef se uneo Avdu u lice.
“Ja ću da se borim umesto svog psa”, rekao je, ovog puta naglašavajući reč po reč.
“Naravno, Šefe.”
Šef je prineo usta do Avdovog nosa i iskezio zube kao pas.
Para iz njegovog daha došla je do lica.
Gotovo da je hteo da naoštri zube i izbaci jezik.
Polako je izvadio pištolj iz džepa i podigao ga.
“Vidiš li ovo?” pitao je.
Gledajući iznenađeno u oružje, Avdo je rekao: “Da.”
Uperivši oružje ka Toteveu, Šef je opet pitao: “A da li sada vidiš?”
“Naravno, Šefe, vidim, ali…”
“Onda dobro gledaj.”
Avdo je stao ispred Šefovog pištolja.
Gledao ga je u oči preklinjući.
“Molim vas… molim…”
Šef ga je tako jako udario da su se Avdu izmakle noge i pao je na zemlju kao snop.
Na trenutak je izgubio svest.
Šef se opet okrenuo ka Toteveu, pucao je bez oklevanja pritiskajući okidač više puta.
Vatra iz cevi pištolja se rasula po mraku.
Grmelo je kao kad sevaju munje.
Sneg se razleteo na sve strane.
Šef je besneo je kao da je pred njim ljuti neprijatelj, neka velika vojska.
Istresao je noćni umor i bes na telu životinje koja je odavno uginula.
Tako je potrošio municiju iz šaržera.
Dok je Šef odlazio pokupivši svog psa i ljude, sneg je počeo gušće da pada.
Spojili su se zemlja i nebo.
Grane su otežale.
Vreme živih i mrtvih postalo je belo, a Toteveova krv je na kraju ostala ispod belog pokrivača.
Avdu je zujalo u ušima, a u daljini su odjekivali zvuci detinjstva.
Gde je bio sada, koliko je imao godina?
U kom godišnjem dobu je bio?
Кo zna u kom delu grada je bio, u kojoj samoći?
Vreme prošlosti je lebdelo i spustilo se na njega nežno obuzimajući njegovo telo.
Prepustio se tišini tog vremena, sve dok nije čuo huk sove iz jedinog ugla noći koji je davao znake života.
Tada je podigao glavu i obrisao sneg s lica.
Gledao je u siluetu psa koji je beživotno ležao nekoliko koraka dalje na mračnom groblju.
Ovo je bila najduža noć godine.
Avdo se setio gde je i u kom se vremenu nalazi.
Prevod sa turskog: Ida Jović
Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
