foto Arhipelag…Počinje sukob između tri devojčice. Rozi, srećna vlasnica kućice za lutke, postaje ljubomorna, jer se Štefka i Mimi, koje su, doduše, samo u poseti, previše mešaju. Rozi bi želela da Štefka i Mimi samo gledaju kako se ona igra, kako vlada svojim kraljevstvom.
Štefka i Mimi bi, međutim, da iskoriste kratkih petnaest ili dvadeset minuta koliko im je na raspolaganju ta čudesna stvar (kućica za lutke), i da uvedu nov red, jer glupa Rozi ništa ne shvata.
Na kraju Rozi otera Štefku i Mimi, njihova svađa uznemiri gospođu Amaliju, Rozinu mamu, mirišljavu, slatku ženu, i gospođa Amalija uđe u sobu i ukori Rozi.
U šaljivom tonu kojim gospođa Amalija kori ćerku, ima nečeg oštrog za Mimi Lebnovu i Štefaniju Mrmoljevu, nešto, što im se zabode u srce.
Gospođa Amalija još jednom ukori Rozi, a onda sama otprati Mimi i Štefku do vrata.
“Marija!“ preklinjao je Štefkin otac, najverovatnije obe, Mariju i Mariju Mrmolja, prvu, da pomogne, drugu da zaćuti.
“Brzo!“ rekao je otac. “Pazi na stepenicama.“
Štefka je obula natikače, koje su čedno čekale na malom tepihu kraj kreveta.
Uvila se u pokrivač.
Cigla je pala na pod nasred sobe, izdubila rupicu, prevrnula se.
U rupici je ostalo malo narandžastog praha.
Pipajući sišla je u krojačku radnju.
Sve je bilo sivo: bale tkanine, sto, metar, makaze, dugmad.
Miris naftalina je dolazio u talasima.
Vetar koji je duvao kroz pukotine ga je čas razređivao čas činio gušćim.
(U prizemlju nisu porušili zidove, samo su svrdlom napravili pukotine u njima.)
Odblesci su parali zid, na ulici je gorelo svetlo.
Štefka je uhvatila kvaku i javio se mali jastreb.
Ispred vrata je stajala gomila cigle, drveta, maltera i stakla.
Nepoznat muškarac je naglo zgrabio Štefku oko struka i pomogao joj da izađe napolje.
“Idi na trg“, rekao joj je muškarac. “Drži se što dalje od kuće.“
Svi ljudi su bili u spavaćicama.
Mrmoljeva, Štefkina mama je nakostrešene i čupave kose dojurila iza ugla.
Očigledno se u krajnjoj nuždi poslužila zadnjim vratima.
Vrištala je.
Mrmolja je pokušavao da je uhvati i uvije u kaput izlizane kragne.
Susedi koji nikada nisu bili neosetljivi za smešnu i ružnu priliku Marije Mrmolja, sada su se smejali.
Otac je primetio Štefku, zaustavio se kraj nje, i naredio joj da “trči na trg“.
Onda je kao toreador kaputom jurnuo za ženom koja je divlje jurila u svom pravcu.
Štefku je bolela glava.
Zapušila je uši, ponovo ih otpušila, opet zapušila i otpušila.
Svaki put kada bi ih otpušila, buka joj je poput detlića prodrla unutra.
Kuće su bile spokojne, kao da su na smrt umorne.
Štefka je slutila da je prespavala vihor.
Ipak je tišina koja je u trenutku obuzela njenu dušu bila tako očaravajuća da Štefka nije mogla da žali za prespavanim.
Masa ljudi se zgusnula negde u blizini trga.
Povukli su je za sobom.
Tu i tamo Štefku bi okrznuo pogled zgroženih, suznih očiju.
Plakali su i muškarci, kovrdžavi mladić je blejao.
Na Štefki je lepršala široka spavaćica, hladne natikače su radile cok cok cok, resice na ćebetu su se njihale.
Štefkino telo jse naježilo od hladnoće.
I, sve je bilo tako gospodski, da se Štefka isprsila.
Gurala se i probijala kroz uplašene ljude u spavaćicama; bila je kraljica.
Iako je Štefka bila dobra devojka i imala saosećanja za ljudsku nesreću, ta noć zemljotresa bila je sasvim sigurno najlepša noć u njenom životu.
Još nekoliko puta je zadrhtalo tle.
Dečak je piško kraj drveta, kada se ceo trg zaljuljao.
Majka je divlje vukla dete u stranu, kao da i s drveta može pasti kakva cigla.
Dečkićev mlaz je načinio luk, mesečina ga je obasjala zlatnom bojom.
Štefka je pritvorila oči.
Obgrlile su je velike, snažne i tople ruke koje su je njihale, milovale i čuvale od svega lošeg.
Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović
Autorka je poznata slovenačka romansijerka, učesnica 12. Beogradskog festivala evropske književnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
