Tokom sto petnaest dana i noći u leto i jesen 1938, dvesta pedeset hiljada ljudi borilo se bez predaha širom krševitog, nepristupačnog i divljeg terena koji se prostire duž desne obale reke Ebro u njenom toku kroz južni deo Katalonije: kroz okrug pod imenom Tera Alta, kojim caruju raštrkani stenoviti brežuljci, duboke jaruge, gole klisure, sela s ratarima i zasadi žitarica, vinove loze, badema, maslina, alepskih borova i voćki, koji je tog leta zabeležio temperaturu od skoro šezdeset stepeni na suncu i koji se gotovo ni posle osamdeset godina još nije oporavio od pomahnitale vatrene stihije koja se sručila na njega.
Tu je rat odlučen. Tu se, u najpresudnijim epizodama bitke, ponovo borio Manuel Mena.
Bila je to potpuno besmislena bitka; i potpuno nepotrebna.
U početku nije tako delovalo, ili ne sasvim, naročito na republikanskoj strani. Kao i ofanziva na Teruel, kao i mnoge druge ofanzive u tom ratu, ofanziva na Ebru za Republiku je imala vojni i propagandni cilj; teorijski, najvažniji je bio vojni cilj, mada se u praksi pokazalo da je to, u stvari, bio propagandni.
Vojni cilj bio je da se pređe na drugu obalu Ebra, da se razbije linija fronta i nastavi dalje prodor, što je više moguće, na jug kroz frankističku teritoriju s namerom da se ponovo uspostavi komunikacija između Katalonije i ostatka republikanske Španije, u najboljem slučaju, a u najgorem, da se ublaži sve veći pritisak pobunjeničke vojske na Valensiju (samim tim i na Madrid, jer je Valensija bila ključni centar za snabdevanje glavnog grada).
Propagandni cilj ogledao se u tome da se zada efikasan udarac kojim će se skrenuti pažnja svetske javnosti na Španiju i stvoriti sveopštu iluziju da, uprkos ogromnoj Hitlerovoj i Musolinijevoj pomoći Franku, uprkos pasivnosti zapadnih demokratija pred zverskim napadom fašista, uprkos veličini sopstvenih zabluda i dvema godinama poraza, Republika još može da dobije rat ili bar da još može da odoleva; to je bio krajnji cilj predsednika vlade Huana Negrina kad je krenuo u napad na Ebru: da izazove spoljnu intervenciju koja bi primorala Franka da sklopi mir ili, ako do toga ne dođe, da dobije na vremenu kako bi najavljeni evropski rat ujedinio cilj španske demokratije sa ciljevima zapadnih demokratija.
I tako je 25. jula, posle nedelju dana detaljnih priprema tokom kojih je Republika naoružala svoju poslednju veliku vojsku sa sto hiljada ljudi, pored ostataka artiljerije, velikog dela avijacije i brojnih borbenih vozila, šest republikanskih divizija pod zapovedništvom potpukovnika Modeste prešlo reku Ebro na dvanaest različitih tačaka.
Tu je počela prava bitka za dve čete Prvog marokanskog korpusa Strelaca iz Ifnija čim su uspeli da nađu zaklon na padini duž kanala, na severnom neprijateljskom krilu.
Manuel Mena je rasporedio svoju četu iza padine i s tog mesta su njeni mitraljezi i minobacači celo popodne bez predaha pokrivali napade frankista i odbijali republikanske protivnapade, uz podršku artiljerije i avijacije.
Jedan francuski dobrovoljac iz Bataljona pariske komune, koji se u tom času nalazio s druge strane kanala, naspram Manuela Mene, ovako je opisao samu borbu: „Na crvenom pesku naši usijani mitraljezi često zataje, ali naši ljudi zaduženi za oružje čine prava čuda i njihovi meci zaustavljaju neprijatelje na deset metara udaljenosti, prisiljavajući ih na povlačenje.
Suočavamo se sa žestokom i smrtonosnom bitkom u ovom malom poljskom utvrđenju gde smo ukopani. Svi znamo da moramo da izdržimo do mraka; do tada ne može se očekivati nikakvo pojačanje.
Ispred nas je neprijatelj, iza naših leđa reka; situacija je, dakle, prilično jasna i tragična.“
Prevod sa španskog: Biljana Isailović
Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegov roman „Kralj senki“ objavljen je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
