Najviše ga je nerviralo što su mu tabloidi dirali porodicu

Opelo u Crkvi Svetog Nikole na Novom groblju počeće u 14 časova. Nebojša Glogovac biće sahranjen u Aleji zaslužnih građana. U celom regionu odjeknula je tužna vest… Ljudi se upisuju u knjigu žalosti u JDP-u, pale sveće, u Užicu je dan posle smrti Nebojše Glogovca osvanuo mural s njegovim likom i replikom koju on izgovara u filmu „Nebeska udica“: „Sine, znaš kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kada je najteže…I pobediš!“ Glogovac je bio čest i veoma omiljen gost na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, na kome je nagrađen najznačajnijim glumačkim nagradama. Uopšte Glogovac je bio omiljen i voljen glumac. Ovo je kroz šalu prokomentarisao i pisac Marko Vidojković kada je počinjao intervju s Nebojšem Glogovcem, ne sluteći da će on biti poslednji.

Ostaće mi u sećanju, kaže Marko Vidojković za Danas, dodajući da se s Glogovcem pre emisije „Dobar, loš, zao“ znao na „zdravo – zdravo“:

– Prvi put da smo imali prilike, mada suviše je da kažem, da se družimo, ali to je bilo kada smo snimali emisiju . Tako se ispostavilo. Ja sam došao po njega na Dorćol, svratili smo do pekare neko pecivo da grickamo i onda smo se vozili do Šapca. Uglavnom smo razgovarali o nekim dnevnopolitičkim temama, jer to inače radim kada putujem sa gostom, popričam da bih znao šta će mi biti smernice tokom intervjua i ono što mi se iz te vožnje za Šabac urezalo u pamćenje jeste njegov bes prema režimskim tabloidima, zato što su mu pominjali sina i to su isti ovi tabloidi koji ga sad stavljaju na naslovnu stranu i izbacuju teze o tome kako se razboleo. To ga je najviše nerviralo, što su mu tabloidi dirali porodicu, ističe Vidojković

A u povratku kad smo odlazili, kad smo završili tu super emisiju, neka čitaoci pogledaju na internetu, to je bilo jedno klasično druženje. Kao da smo se znali 100 godina. Super smo pričali na sve teme, ali je bilo kao kad s ortakom zapališ sa časa, a to je najbolji mogući osećaj, da provedete vreme u razgovoru. Posle toga ono što je još indikativno – nama gosti umeju da zaborave naočari u emisiji, tako je i Glogovac negde zaturio svoje. Pokušavali smo da ih nađemo, a i on je mi je govorio „nađi mi, molim te, te naočare“. Pokušavali smo, ali nismo ih našli. I kada je odjeknula ta vest da se razboleo, pustio sam mu poruku podrške, a on mi je odgovorio: „sve je u redu, ali vrati mi cvikere, nemoj da se foliraš „. Tako da je odnos s Glogovcem do kraja bilo drugarsko zezanje. Nezahvalno je da pričaš o tome, posebno sada, jer mi smo se bukvalno jedan dan družili. Ja sam se zaprepastio kad sam čuo da je umro, ali ta cela epizoda sa njim od putovanja, preko emisije i vraćanja nazad do Beograda mi je među najdražim, ispričao je Marko Vidojković.

„Kad sam čuo tužnu vest, jedno vreme sam bio u šoku kao i svi koji su ga znali i koji ga nisu znali“, kaže Radoš Bajić, glumac, scenarista i producent, dodajući da mnoštvo reakcija koje su usledile „na tu tragičnu smrt i ogroman gubitak pokazuju da u srpskom narodu ipak nije sve propalo i da ipak nije sve uništeno, nego da je nešto i ostalo“.

„Jer ljudi kad se tako nešto desi i kad shvate šta su izgubili postigne se neki nivo nacionalne solidarnosti, ali mala je korist od toga znate…. Sinoć, kada je RTS u In memoriam emitovao film „Za kralja i otadžbinu“ dobio sam mnogo SMS-ova u kojima su gledaoci napisali kako su impresionirani pre svega Glogovcem u ulozi Draže Mihailovića. Iako je bilo delikatno kome dodeliti da igra taj lik, pre svega ko je po volumenu, po kapacitetu, svom unutarnjem svetu i naboju velik, darovit, inteligentan glumac – znao sam da to jedino ima Glogovac. Šest meseci sam pripremao projekat i u trenutku kada je on došao kod mene u produkciju bio je u nekoj snažnoj emociji. I, sad kad zatvorim oči, ja vidim taj prizor. Seo je preko puta stola, a ja sam u dve-tri rečenice odmah rekao: „Nebojša, ti nisi došao na kasting, već da ti kažem jednu vest, kakva će biti tvoja odluka sam ćeš odlučiti, a ja sam odlučio da ti igraš Dražu Mihailovića. Njemu su krenule suze i kada su se sva kola stuštila na „Ravnu goru“, i četnika, i partizana, on je stao uz mene, branio je svoju ulogu. Mnogi drugi koji su takođe igrali velike role to nisu učinili. Glogovac je zbog te uloge imao razne neprijatnosti, ali je on to sve nosio stoički“, zaključio je Radoš Bajić. Glumac Dragan Gagi Jovanović, zamoljen da podeli neko sećanje s Nebojšem Glogovcem, kaže:

„Nebojša i ja smo bili nerazdvojni jedno vreme i na sceni i u životu. To je bilo vreme predstave Bureta baruta i još mnogo njih… Ne znam šta da kažem osim da će mi nedostajati. Sećam se na primer u Sava centru kad smo mi, Kuguarsi, imali koncert trebalo je da učestvuje u jednoj sceni koja je bila vezana za numeru koju smo izvodili i koja se zove „Ja verujem da letim“. Nebojša je trebalo da dođe u jednom trenutku i da se pojavi sa DŽordanovim dresom, da se zakači na sajle u planinarskoj opremi i da zapravo poleti. Sećam se da je tad stigao sa nekog snimanja u poslednjem trenutku i uspeo to da uradi tako kao da se dva dana pripremao za to“, ispričao je Dragan Jovanović. A na pitanje nosi li glumačka profesija u izvesnom smislu predispoziciju da čovek u njoj sagori odgovorio je: „Verovatno da. Verovatno je nešto veoma opasno. To se pokazalo u poslednje vreme.“

Stihovi pesme „Ja verujem da letim“ u kojoj se pojavljuje Nebojša Glogovac su:

„Ja verujem da letim, da mogu dotaći nebo mislim o tome svaki dan, samo o tome i razmišljam.“….