Narodnjak i(li) evropejac

Zanimljivo je da je urednik ove knjige, kao i čitave edicije “Limes”, pisac Svetislav Basara, koji je pre nekoliko decenija i pokrenuo debatu i otpočeo preispitivanje Vukovog lika i dela i njihov uticaj na ovdašnju kulturu, bivajući tad, na počecima, i izrazito “protiv”, pa je ovaj njegov urednički posao direktorka “Službenog glasnika” Jelena Trivan okarakterisala kao “jeres”. U svakom slučaju, pomenuta knjiga, kako je rekao moderator razgovora, novinar Zoran Panović, trebalo bi da doprinese dijalogu o temi koja traje već decenijama, da preispita političke i ideološke mistifikacije u priči koja se tiče jezika. On je još primetio da je Basara zapravo popularisao Vuka kritikujući ga.

Sam Basara rekao je da zbornik “Za i protiv Vuka” ne treba da bude ponavljanje istih mesta o reformatoru srpskog jezika, već pokušaj da autori različitih provenijencija osvetle figuru Vuka Karadžića, koji je, prema njegovim rečima, bitniji za ovdašnju istoriografiju od svih vođa ustanaka, knezova, političkih prvaka tog vremena. Ova knjiga zapravo ne treba da donese novu istinu o Vukovom delu, već pojam o tome šta se događalo, dodao je Basara.

Na pitanje o odnosu Vuka i ondašnje politike, istoričar Predrag Marković ukazao je da je to trenutak kada se stvara i nacionalna kultura i nacionalna država i da tada zapravo i nema razlike između kulture i politike. On je podsetio i na neobičan i buran odnos Vukov sa knezom Milošem, kao i na činjenicu da se ovaj razgovor odvija u godini jubileja Vukovog trijumfa, kada su pre 170 godina objavljena dela kojom je podržana njegova jezička reforma – Njegošev “Gorski vijenac”, Daničićev prevod “Starog zaveta”, i pesme Branka Radičevića. „Vuk nije tek porazio svoje protivnike, nego ih je iskorenio iz istorije“, primetio je Marković dodajući da on jeste “izbrisao” učeni jezik, ali je taj jezik građanske kulture ipak koristio u prevođenju “Svetog pisma”. Vuk je bio evropejac, smatra Marković, i smestio je našu kulturu u evropski milje, a o snazi i važnosti njegovog “zahvata” govori i to što su Hrvati odbacili dve svoje jezičke tradicije – kajkavsku i čakavsku prihvatajući Vukovu reformu.

U toj reformi, nadovezao se Basara, veliku ulogu igrao je bečki dvor i, preko Jerneja Kopitara, tada visokog zvaničnika austrougarskog ministarstva kulture, Xozef de Metr, koji je smatrao da će ruski uticaj prestati ako srpska azbuka izgubi dodir sa ruskom. Basara dalje kaže da je Vukovim načinom naglo presečena tradicija i da je Vuk u svom narodnjaštvu “preterao”, ali i da u tom trenutku, imajući protiv sebe tako moćne protivnike poput crkve, i nije mogao da ne pretera. Ipak, kako ističe, u polemici oko Vuka, on nikad nije sporio njegovu veličinu i značaj. Smisao istorije je na Vukovoj strani, on je snagom svog delovanja zacementirao jednu kulturnu politiku, istakao je Svetislav Basara. Ona ja najavio i drugu knjigu u ovoj ediciji koja je osmišljena kao prevrednovanje tradicije i koja će biti “za i protiv Dositeja”.