Narodno pozorište Pirot ugostilo predstavu „Naš sin“: Volimo „šamaranje“ publike, ne skrećemo pažnju sa bitnih tema

Tom davnom prilikom se među privima izvodio Nušić, a početkom prošle nedelje u Pirotskom narodnom pozorištu odigrana je Hartefaktova predstava „Naš sin“.

Na čelu sa režiserom Patrikom Lazićem, glumačku ekipu čine: Dragana Varagić, Aleksandar Đinđić, Amar Ćorović, koji su za igranje dobili izuzetne pohvale publike.

Svi zajedno su bili na turneji nazvanoj Kvir karavan uoči velikog, 50. igranja predstave „Naš sin“. Jubilarna predstava izvodi se 5. marta u Hartefaktovoj kući u Beogradu.

Glumac Aleksandar Radulović i umetnićki direktor Narodnog pozorišta Pirot istakao je značaj ljubileja koji proslavljaju.

– Pirot jeste mali grad, nije jug ali je tu, a ja se ne slažem sa onom rečenicom – što južnije to tužnije. U Pirot sam došao poslom iz skroz drugog kraja stare Jugoslavije, a dragoceno je da Narodno pozorište Pirot u proteklih petnaestak, dvadeset godina svoj reportoar izgradilo na stvarima koje su vrlo važne za ovo društvo. Smatram da pozorište ne treba da zatvara oči pred problemima pred kojima se nalazimo – kazao je Radulović za Danas.

Ovo nije prvo gostovanje Patrikla Lazića u Pirotu, dodaje Radulović i priseća se kako su pre par godina sa njim postavili autorski prijekat – predstavu koja govori o samoubistvima adolescenata – „Sve nesrećne porodice liče na srećne porodice“. Bio je to težak proces, primećuje Radulović, uz koji je odzvanjao podatak Svetske zdravstvene organizacije da je samo u periodu igranja predstave, dok je publika gledala, osam adolescenata izvršilo samoubistvo.

– Kao umetnički direktor, i mi (pozorište) volimo tu vrstu „šamaranja“ publike, ne volimo da skrećemo pažnju sa bitnih tema. Bavili smo se narkomanijom, alkoholizmom i svim stvarima koje nas okružuju, jer bez obzira da li se nalazimo u manjem ili većem gradu, te pojave su uzele maha. Pozorište u 21. veku ima tu ulogu, nije samo Nušić, nije ni samo komedija, već treba da se pozabavi i stvarima sa kojima se, bogami, i velika beogradska pozorišta ne hvataju u koštac – zapaža umetnički direktor.

Upitan kako publika reaguje na teške teme, Radulović nastavlja sa „šamaranjem“ i ističe da se, ako neko misli da će pozorište promeniti svet – to neće dogoditi.

– Nisam više mlad glumac, nekada sam bio zaluđenik da ćemo promeniti svet – priznaje umetnik, ali uz dozu nade – ipak, ako će bar jednog pojedinca pozorište podstaknuti na razmišljanje, uspeh je postignut.

– Pirot je za ovih 80 godina izgradio kvaltetnu pozorišnu publiku koja neće olako popuniti raznorazne beogradske tezge ili tezge poznatih televizijskih lica, ali će uvek zdušno dočekati značajna pozorišna gostovanja iz Srbije. Sala je uvek puna jer ljudi prepoznaju i znaju šta se dešava po drugim teatrima. Kada smo počeli da se bavimo nazovi „nepopualarnim repertoarom“ bilo je čudno, gledaoci su bili naviknuti na laganije teme. Sada se od nas može očekivati svašta, jer je naša publika naučila da vrednuje ozbiljan reperotar i uviđa naš cilj i našu nameru, čak i kada okrutno skrećemo pažnju na fenomene koju su teški i koji nam se dešavaju – pojašnjava umetnički direktor Narodnog pozorišta Pirot.

Upitan za značaj igranja predstave „Naš sin“, on parafrazira Biljanu Srbljanović ističući da ovo jeste jedna obična priča o jednom ocu, jednoj majci i jednom detetu, ako uzmemo preduslov da dete voli svoje roditelje i da roditelje vole dete.

– Ne mogu da zamislim šta treba da se desi da roditelji ne prihvate dete i obrnuto. Suludo je u 21. veku razmišljati na taj način – pita se Radulović.

A neraskidivu vezu pitotske publike i njenu ljubav prema pozorištu o kojoj je umetnički direktor govorio, potvrdila je i sama publika. Ona je gromoglasnim aplauzom pozdravila „Našeg sina“ i po završetku ostala na razgovoru sa rediteljem i glumcima.

Patrik Lazić se zahvalio gimnaziji u Pirotu i njenim nastavnicima, konstatujući da je ovo prvi put da igraju pred tako mladim auditoriumom, uprkos činjenici da će u Hartefaktovoj kući uskoro biti 50. igranje predstave „Naš sin“. Predstava je gostovala u zemlji i svetu, ali sve do sada oni nisu uspeli da dovedu nijednu školu je,r čim bi nadležni iz ustanova čuli koja je tema u pitanju, kategorički bi odbijali da dovedu mlade ljude, pojasnio je Lazić i u ime Hartefakta čestitao Pozorištu na 80 godina profesionalnog života i 135 od prve odigrane predstave.

– Publika voli ovu predstavu, zato što je i mi volimo – odgovara glumica Dragana Varagić na komentar da „Naš sin“ gde god da gostuje, dobija pozitivne kritike. Zajedništvo glumačke ekipe i reditelja je još jedan faktor koji predstavu čini voljenom, primećuje.

Upitan da li je postojala dilema oko prihvatanja uloge sina koja može imati negativnu recepciju kod publike tipičnog balkanskog mentaliteta, glumac Amar Ćorović kaže da je to individualna stvar, ali i da se time nije vodio jer njemu lično ne smeta.

– Nisam razmišljao o tome, jer se vodim time da to meni ne smeta. Ono što mi je bilo bitno jeste da predstava dobije svoj život van nedelje Prajda, zato što je premijerno rađena da se igra u okviru nje. Bilo bi mi žao da je igramo samo te nedelje, jer je u pitanju važna tema. Imam kolege koje sigurno ne bi pristale da budu deo ovoga, ali ja nisam imao tu dilemu – kazao je Ćorović.

Govoreći o nagradi koju je predstava dobila u Drezdenu od žirija koji je bio sačinjen od mladih Nemaca, sa obrazloženjem da su se pronašli u liku sina – da su se osećali kao sin za stolom – ekipa predstave je konstatovala da im je bilo pomalo neobično što se mladi iz Nemačke osećaju kao mladi ljudi sa Balkana.

– Bilo mi je bitno da predstava govori o porodičnim problemima koje većina nas ima, a to što je on gej, to je kapisla koja pokreće rat za stolom. Zato su se mladi Nemci, kao i mladi gde god igrali ovu predstavu – i mladi i stari, poistovetili sa sinom – primetio je Ćorović.

Glumac je dodao da upravo te neispričane priče unutar porodice koje nismo stigli da kažemo jedni drugima naprave haos kada se pokrenu.

– Sin je predstavnik današnje mlade generacije koja se ne osvrće, koja ide dalje – a da li će to roditelji prihvatiti, da li će njega prihvatiti takvog ili ne, to je borba roditelja sa samim sobom. Mislim da je i to razlog zašto se mladi pronalaze u mom liku – zapazio je Ćorović.

Govoreći o problemima roditelja u predstavi Dragana Varagić koja glumi majku, uviđa društveni problem.

– Uprkos činjenici da se roditelji trude, osećaju i hoće nešto drugačije, problem je u tome što žive u zatvorenom društvu, društvu koje je preteće prema sinu, u kome primećuju da sinu neće biti dobro. Majka izgovara rečenicu „u tim krugovima nema sreće“, jer se majka boji. U pitanju je društvo koje bi trebalo da se otvori – primetila je Varagić.

Na njenu konstataciju kolega glumac Aleksandar Đinđić, koji glumi oca, dodaje da i neznanje, neupućenost i neinformisnost igraju ulogu u tom problemu.

– Roditelji u predstavi se bore da razumeju i pokušavaju najbolje što umeju. Zbog te frustracije dešava se da čovek, ne znajući, probegava prvom što mu je dostupno, u slučaju predstave to je loša literatura, pogrešna – primećuje Đinđić građenje nesporazuma ključnog za ovu dramu.

Pitanja iz publike mahom je postavljala novinarska sekcija pirotkske gimnazije, a imala su ih i drugi đaci i gledaoci. Priliku da iznese svoje mišljenje dobila je i gospođa koja živi u Sidneju, ali je boravak u Pirotu iskoristila da ode u pozorište. Ona je reditelju i glumcima čestitala na predstavi i izboru teme za predstavu, uz komentar „tako je to u ovoj našoj Srbiji“.

– Ja ne živim dugo ovde, već u Sidneju koji je poznat po tome da su gej parovi prihvaćeni. Ujedno, redovno posećujem pozorište i teme koje se obrađuju na njihovoj sceni su upravo ove koje ste vi našoj sceni izneli. Mogu vam reći da ste zaista izuzetni i profesionalni. Oduševili ste me – pohvalila je prestavu gospođa iz Sidneja.