Naša deca se uglavnom bore sama 1

Dijana Bošković (1968), svojevremeno izuzetno uspešna mlada flautistkinja, dobitnica Oktobarske nagrade Grada Beograda kao šesnaestogodišnja studentkinja i laureat mnoštva takmičenja u nekadašnjoj SFRJ, još u mladosti nastavila je svoje usavršavanje i profesionalni rad u Nemačkoj.

Iz tog novog životnog perioda počinjemo da je prepoznajemo i kao zanimljivu kompozitorku, radoznalog uma i duha, koja danas u dva izuzetna grada razvija na veoma energičan način svoju muzičku i stvaralačku karijeru. Ovih dana Dijana Bošković boravi u Beogradu u vezi sa austrijskim projektom kamerne muzike „Colluvio“, čiji će mladi umetnici-polaznici, poreklom iz Srbije, Hrvatske i Ukrajine, na koncertu u Artget galeriji Kulturnog centra Beograd večeras sa početkom u 20 časova imati na svom repertoaru i srpsku premijeru njenog dela „Sunčeva igra“.

*Slušali smo poslednji put neko vaša delo pre koju godinu na BEMUS-u – šta se sve od tog doba dešavalo u vašem radu, kojim ste novim idejama bili inspirisani? Da li ste u međuvremenu možda otkrili neku novu muziku, zvuk nekog instrumenta ili nekog neverovatnog izvođača, koji su podsticajno delovali na vaše lično stvaranje?

– Posle mnogo godina potpuno samostalnog rada na kompoziciji, perioda kreativnosti „iz same sebe“, otvorila sam se poslednjih godina za uticaje, razmenu i ideje sa drugim kompozitorima i muzičkim jezicima. Taj proces je bio potpuno suprotan mome učenju instrumenta. Sa kompozicijom sam, upravo zbog toga, čuvala svoj unutrašnji svet nedotaknut dugo godina kao relikviju. Ono što me je od samog početka kompozitorskog rada fasciniralo jeste izlazak iz dijatonskog okvira i uticaj nekih novih mikrotonalnih svetova kao recimo indijski šruti, takozvana „Schwebungs-Diaphonie“ sa Indonezije i Balkana ili spektralizam. Sada učim u Hamburgu na master-studijama jako puno o temi mikrotonalnih tonskih odnosa od mog profesora Manfreda Štankea. On je bio pod snažnim uticajem francuskih spektralista i Ligetija, kojih je direktan učenik. To je fascinantno iskustvo za mene, a tu su takođe i instrumenti koji su pravljeni, ne po temperovanim rastojanjima, već rastojanjima iz prirodnog spektra – recimo jedna vrsta Marimbe koja je napravljena u pentatonskom nizu sa polustepenima i gde su tonovi, ukupno njih 10, dobijeni ne po kvintnom, već po krugu veoma niske prekomerne kvarte – fascinantnog prirodnog intervala! Zatim, Bohlen-Pierce instrumenti – klarineti, gitare, viole, panflaute, elektronski instrumenti – štimovani u tritavama, vrsti duodecime, umesto u oktavama i sa razmakom od otprilike 3/4 tona između 13 stupnjeva lestvice … Shvatila sam da se ovde otvaraju novi tonski svetovi koje mogu koristiti kao nove mogućnosti izraza.

*Da se vratimo još malo više unazad – kako se danas sećate svojih muzičkih početaka u Beogradu, svojih profesora i svog matičnog instrumenta? Kako ste se onda nakon svega toga obreli u Nemačkoj i kako je izgledao vaš dalji muzički i životni put tamo?

– Svih mojih početnih koraka u muzici se sećam jako dobro. Od duvačkih instrumenata me je najviše fascinirala flauta sa magičnim, nežnim tonom i lakoćom. Završila sam niže i srednje muzičko obrazovanje u zemunskoj Muzičkoj školi „Kosta Manojlović“. To vreme nikada neću zaboraviti. Imala sam potpunu podršku svih pedagoga i direktora škole, a posebno mog profesora flaute Dragiše Matića. Ovaj period je bio jako plodonosan – takmičenja, nagrade i veoma brza odluka da ću se profesionalno baviti muzikom. Kao da sam već tada predosećala da ću otići u inostranstvo i da mi je vrlo rano potrebna diploma univerziteta da bih mogla da finansiram svoje studije u drugoj zemlji. Završila sam nižu i srednju školu sa 16 godina, a onda i Muzičku akademiju kod profesora Tahira Kulenovića sa 19. Tokom studija sam posećivala nekoliko majstorskih kurseva za flautu i odlučila sam da studiram kod profesora iz Nemačke, Paula Majzena. Najviše mi se svidela njegova skromnost, dobroćudnost i to kako je radio sa mnom – vraćanje u centar tela i osvešćivanje cele motorike sviranja. On je isto tako najbolje osetio moju svestranost i pružio mi veliku slobodu. Vrlo rano, sa svojih 21, položila sam audiciju za orkestar Muzičkog festivala Šlezvig-Holštajn i to mi je otvorilo vrata i za druge orkestre. Nakon toga sam nekoliko godina svirala u Kamernoj filharmoniji u Bremenu, a u svojoj 26. završila „orkestarsku karijeru“ i odlučila da slobodno sviram. Za mene je to bilo veoma važno. Tada je zapravo i počelo moje intenzivno bavljenje improvizacijom i kompozicijom.

*Ali kako ste i kada najpre počeli da komponujete u stvari, je li to oduvek bilo prisutno u vašem muzičkom interesovanju ili se razvilo tek docnije, možda i pod nečijim konkretnim uticajem i podstrekom?

– Improvizacija je od malih nogu bila moja inspiracija. Često sam instrumentom pratila dečje predstave u pozorištu „Boško Buha“ i teatru „Branko Krsmanović“. Skupljala sam sama ostale instrumentaliste i pravili smo od cele predstave jednu vrstu muzičkog teatra. Na Muzičkoj akademiji u Beogradu su me fascinirali časovi teorije, kompozicije i muzičkih oblika kod profesora Milana Mihajlovića i Katarine Miljković.

Ipak, moja najveća inspiracija u stvaralačkom pogledu bio je doživljaj velikih orkestarskih dela mene kao izvođača u središtu orkestra. Nekada mi se čak dešavalo da u trenutku zaboravim da i sama treba da sviram od fascinacije slušanja orkestracije pojedinih mesta i tonskih boja. Najviše me je inspirisao Rostropovič dok je dirigovao jednu Šostakovičevu simfoniju, pričajući o doživljajima kompozitora u Rusiji iz tog doba, o samom Šostakoviču, o muzičkom izrazu i intenciji stvaraoca iza toga. To je zaista nešto uradilo sa mnom i tada sam shvatila da moram da budem „sa druge strane“, tj. u ulozi kompozitora.

*Koje su pak vaše glavne teme u kompozitorskom radu danas? Da li se i to razvijalo i menjalo tokom godina ili ste od prve bili fokusirani na sasvim određenu vrstu zvučnih autorskih zamisli?

– Moje teme su zaista veoma različite. Trenutno radim na jednom neoimpresionističkom ciklusu kamernih kompozicija pod nazivom „Igre svetlosti“ i istovremeno pišem operu „Začarani krug“, koja govori o unutrašnjem psihološkom rascepu glavnog protagoniste, što ga na kraju vodi do samoubistva. To je priča iz mog komšiluka, jedna vrlo moderna i prezentna tema.

*Kako izgledaju vaš život i rad u Nemačkoj? Po čemu se sve zemlja i gradovi u kojima danas živite, u muzičkom smislu i na sve druge načine, razlikuju od recimo naših muzičkih navika i prilika?

– Trenutno živim i radim u dva grada naizmenično – Hamburgu i Minhenu, pa doživljavam Nemačku iz perspektive dve najlepše i kulturno bogate prestonice. Najveća je razlika u tome što su kultura i umetnost tamo u jednom različitom položaju i finansiraju se drugačije nego kod nas. Nemačka je poslednjih 30 godina stavila muziku na čvrste noge i time stekla široku i obrazovanu muzičku publiku. Otvoreno je mnoštvo univerziteta, orkestara i muzičkih škola, državnih i privatnih, u svakom malo većem gradu. Pre 20 godina se možda još moglo govoriti o različitim nivoima tih univerziteta, danas više ne. Sada u svima njima predaju najbolji pedagozi iz celog sveta, a osim toga, skoro svako dete u gimnaziji svira neki instrument.

*U Beogradu ste povodom premijere vašeg dela „Sunčeva igra“ za klavir, violinu i violončelo u Artget galeriji Kulturnog centra Beograd. Recite nam nešto o ovoj vašoj kompoziciji, kao i o mladim umetnicima koji je izvode u okviru „Colluvio“ projekta?

– Večeras u 20 časova u Artget galeriji Kulturnog centra nastupaju mladi muzičari sa internacionalnog kursa „Colluvio“ iz Austrije, izuzetno visokog nivoa instrumentalista ove godine. Doživela sam već premijeru ovog svog Klavirskog trija u Beču i Minhenu sa stvarno neočekivanom tehničkom preciznošću i muzikalnošću. Takođe me je toplo iznenadila otvorenost mladih ljudi za modernu muziku i rad sa pedagozima koji su stvarno dali sve od sebe. Vežbalo se 10 dana po sedam sati dnevno, jer se izvode istovremeno i vrlo zahtevna klavirska trija Šuberta, Franka i Bernštajna uz ovaj moj. Pošto ste me već maločas pitali o razlici između Nemačke i Srbije, da kažem i ovo – kada bi Nemci imali ovakve mlade talente, oni bi dobili svu moguću finansijsku i univerzitetsku podršku bez mnogo napora, osim naravno onog da pokažu sve što umeju. Naša deca se uglavnom bore sama. Zbog toga se toplo zahvaljujem mom kolegi Majnhardu Holeru, koji zajedno sa svojom porodicom u Austriji i „Colluvia“ pedagozima (Jurij Kot i Olivera Milić Hiršer) veoma puno i bezuslovno pomaže našim mladim ljudima da stvore nove perspektive i nešto nauče.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari