Naša kul srednja klasa obožava da je u toru istomišljenika

* Zašto vam je bilo važno da se u romanu bavite ovim trenutkom, zar vam nije dovoljno to što kao novinar, kolumnista i zamenik glavnog i odgovornog urednika „Nedeljnika“ morate da budete u toku?

– U Srbiji postoji predrasuda kada novinar počne da se bavi pisanjem romana. Kada, osim pisaca, knjigu pišu vulkanizer ili stomatolog, onda je i to super, ali kad to radi novinar, to je odmah sumnjivo jer on sigurno piše nešto novinarski. Ova knjiga nije novinarska zabeleška, ali jeste zabeleška o vremenu. U centru pažnje su ipak privatni životi glavnih junaka, ali kako i privatni život i ljudske drame nisu imuni od onoga što ih okružuje tako ni ja nisam bio imun da to i zapišem. Evo, i ja sam u subotu morao po stolicu koju sam ranije naručio onlajn, ali je ta kupovina bila okružena litijašima i Evroprajdom. Tako je i u romanu u kome su u središtu ljudske i ljubavne drame i triler zapleti, ali i reakcija junaka na vreme i sadašnjost pa se privatni životi glavnih junaka u romanu odvijaju u atmosferi jačanja desnice u Srbiji, diktatu političke korektnosti, neizvesnog kretanja u Evropi i svetu. Uz glavne junake se u jednom delu knjige pojavljuju i realne ličnosti u izmišljenoj epizodi. A sve je fikcija, čak kada se u jednom delu knjige pojave i realne ličnosti u nerealnim situacijama i najgore prođe Bono Voks.

* Namerili ste se, kako je to dobro primetio Uroš Đurić, na razobličenje ovdašnje impotentne i samozadovoljne srednje klase. Zašto?

– Ta srednja klasa je pod imperativima. Koje knjige mora pročitati, koliko treba kilometara dnevno pretrčati, koga pratiti na Tviteru, gde sve odvesti decu, na koje sekcije i gde ih i u koje škole upisati da bi se kasnije upisali u radne knjižice drugih i srećnijih zemalja od svoje. Srednja klasa, mame sa Vračara i ostalih opština moraju čitati kul knjige, ali samo one knjige koje je preporučila kul srednja klasa, pratiti kul recepte kul kulinarskih hipstera. Srednja klasa provodi vreme u imperativima plašeći se da samo na sekund ispadne iz trenda i ne bude kul. Evo sad gledam britansku seriju “Industrija” o tim mladim ajkulama finansijskog sektora i pojavi se neka žena guru te uspešne srednje klase koja kaže šta treba ti dobro plaćeni mučenici iz srednje klase da čitaju.

* Verovalo se da je upravo ta srednja klasa motor otpora.

– Ta ista naša, srpska, srednja klasa pripitomljena je u sopstvenoj zabludi o svojoj hrabrosti i angažovanosti na Tviteru i ispravnim odlukama i uverenju da joj je jedina ugrožena sloboda ona politička ne shvatajući koliko su joj zariveni oni zubi klopke sveopšte neslobode svakodnevnog života. Naša kul srednja klasa obožava da je u toru istomišljenika iz kul srednje klase pa mora imati iste omiljene pisce, voditelje, junake Tvitera…

* Imate li ideju zašto?

– Danas su ljudi zagledani u tuđe živote, ideal im je da postignu određeni status iako on podrazumeva veliki stres, istovremeno privilegiju da upišete dete u elitnu školu i strah od otkaza. A onda još treba stići biti angažovan na Tviteru i biti srećan na Instagramu. Čini mi se kao da zavidim onoj srednjoj klasi iz doba socijalizma koja je pustila stomake i gledala “Nedeljom popodne”. Zato sam i stvorio junake koji bi da prespavaju alarm za posao i krenu u avanturu pokušavajući da odbace nametnuto.

*Glavni junaci romana su dva hazardera, Gavran, advertajzer, i Miloš, glumac, koji bi da iskorače iz kolotečine i promene svoje živote. Zašto vam je bilo važno da razmatrate tu vrstu odluke. Ima li to možda veze sa godinama?

– Čitava savremena pop kultura se bavi herojima i antiherojima. I ti antiheroji čine neki iskorak ili bar pokušaj iskoraka. Kao junak serije “Breaking Bad” koji je srećan što je život nastavnika u nekoj američkoj vukojebini zameniti životom proizvođača amfitemina. Taj brejk sa kolotečinom postoji i u filmu “Američka lepota”. I ja sam oduvek sanjao o tome, ali kako idu godine sve sam racionalniji, nemam petlju i onda barem mogu da se odmetnem u knjizi. Stalno sam sanjao bekstvo od kolotečine, taj haklberinfinovski fazon. Bekstvo iz škole i odlazak na pecanje, kasnije u životu bekstvo od bilo koje obaveze i odlazak na pecanje svega „zabranjenog“. Stalno smo sanjali o slobodi i u jednom momentu pomislili da smo
je osvojili, a zapravo je danas najmanje imamo. Jer sada je sve na popustu i akciji.

* Uvek kažete da su vam važne reakcije čitalaca. Šta su rekli za ovaj najnoviji roman?

– Jedna koleginica je rekla: „Kako si dobro obradio roditeljstvo“, Čvarkov iz Državnog posla se oduševio knjigom i na njega je deo o roditeljstvu ostavio najjači utisak. čini mi se da se svako hvatao za ono što ga je diralo i iako može zvučati kao floskula, drago mi je bilo što je svako našao nešto. Nekoga je pomerila priča o smislu roditeljstva, nekoga čudne ljubavne priče, neke epizoda o vršnjačkom nasilju, druge o seksualnom zlostavljanju, ali ni sve te teme pojedinačno nisu primarna pitanja ove knjige nego su deo ličnih drama. Jedan naš poznati muzičar mi je rekao da mu je „Dolazak matadora“ moderan i zabavan roman, da se toliko smejao, da imam ono što bi Englezi rekli „keen eye“, osećaj za trenutak i detalje. Osnovna želja mi je bila da budem neki „PR ljudi“ kojima se zatrese džigerica kada zvoni jutarnji alarm na telefonu. Da imam te junake koji se tresu ranom zorom jer je za nekoliko sati kolegijum, pa bilo u korporaciji gde se uvozi voće ili u redakciji gde se objavljuju vesti iz sporta ili kulture. Negde sam želeo da budem trubadur tog sloja ljudi tranzicije, da napravim knjigu o njima.

* Počeli smo s aktuelnošću, da time i završimo – Evroprajd i litije.

– Gledao sam Evroprajd, gledao sam i litije i neću da kažem da sam sad neki seoski prorok, ali slične delove već imam u romanu kad glavnog junaka prebiju tipovi kao s litija zato što je u televizijskom intervjuu napao crkveni establišment. Kazao je da je crkva uvek bila odvojena od države u socijalizmu, kao i sada, ali na jedan drugi način. Moj junak govori o periodu korone kada je crkvi trebalo dati povlastice, zapravo država se sada i od početka tranzicije jedino plaši crkve. Đinđić je morao da paktira sa crkvom, Milo Đukanović nije gubio ni zbog korupcije i glisera sa cigaretama, ali jeste kada je okrenuo crkvu protiv sebe. Evo i ovaj sadašnji apel slobodnih intelektualaca u vašem listu traži to ponovno odvajanje crkve od države, ali mislim da će to u praksi teško ići.

GLOSA: Danas su ljudi zagledani u tuđe živote, ideal im je da postignu određeni status iako on podrazumeva veliki stres, istovremeno privilegiju da upišete dete u elitnu školu i strah od otkaza. A onda još treba stići biti angažovan na Tviteru i biti srećan na Instagramu. Čini mi se kao da zavidim onoj srednjoj klasi iz doba socijalizma koja je pustila stomake i gledala “Nedeljom popodne”

Smrt kraljice me duboko dodirnula

* Vaši romani su uvek i putovanja, a neizbežne destinacije su Britanija i London. Kako ste kao panker po senzibilitetu vi doživeli smrt kraljice Elizabete II, koja vas je inače odlikovala Medaljom Britanske imperije za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređivanju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije?

– Duboko me je dodirnula smrt kraljice Elizabete, čak sam o tome i pisao jedan osvrt na osnovu fotografija pregleda njenog života. Impresivna mi je ta njena poslednja slika kada je primila aktuelnu premijerku i pozira fotografu i to na jedva dvocifreni broj sati od svoje smrti. Ona na toj slici možda ne zna a možda i zna da joj se bliži kraj, ali ostaje verna mandatu i pravilu službe. Pošto je u Škotskoj, drži se i dres-koda, u škotskoj je suknji i odjednom vidiš da je ona i u tim poslednjim trenucima osoba posvećena do kraja.