Naša kultura nije na rasprodaju po jeftinim sajmovima

Eksponati sa postavke sastavljeni su od fotografskih predložaka koji se nisu pojavili u albumu, ličnih predmeta iznetih iz stana u kome se proslava dogodila, kao i predmeta aktera koji se nalaze na fotografijama. Vremenom, svi ovi objekti su se izborili da dobuju status memorabilije. Reč je o proslavi jednog od rođendana iz detinjstva grafičara Nikole Radosavljevića čija je izložba „Ubistvo s predumišljajem“ otvorena do 9. oktobra. Radosavljević u razgovoru za Danas govori o tome koliko su lične i porodične uspomene odraz stanja države i društva u kome živimo, preplitanju i razmimoilaženju prošlosti i sadašnjosti, o percepciji naše umetnosti u svetu.

*Izložbu ste nazvali „Ubistvo s predumišljajem“. Zbog čega?

– Recimo da je ovaj pravosudni termin bio jedan od polazišta za realizaciju radova unutar ovog izložbenog projekta. Sam termin, koji vrlo jasno označava krivično delo, direktna je metafora dominantnih ideologija. Iako se radovi sa izložbe zapravo odnose na globalne potrese nastale usled različitih sociopolitičkih prevrata, samo delovanje većine promena osetio sam na svojoj koži. Smatram da je svaka akcija u kojoj nezavisni pojedinac ili grupa istih, naudi drugome, vrsta direktnog zločina koji je sistemski organizovan.

*Da li to znači da društvo od pojedinca pravi zločinca?

– Interesantno je da se na samoj izložbi zločin kao termin pojavljuje jedino u momentu kada publika može baterijskim lampama sa zida da „rasvetli“ mračne delove galerije, što suštinski podseća na prisustvo forenzičara na mestu zločina. Ovim postupkom u kombinaciji sa navedenim pravnim terminom, kroz radove sa izložbe, razlaže se, analizira i demistifikuje odnos kolektiva prema pojedincu. Uticaji realnog života u kome smo više su nego očiti, i u svojim paradoksima strahovito puno utiču na sve nas. Voleo bih da verujem kako su uticaji i dešavanja pitanje našeg izbora ili rezultat našeg delovanja, ali upravo putem ove postavke ja javno iznosim sopstveni strah da je i ovaj scenario koji nam se događa danas nečija namera. Sa ovakvom postavkom stvari razumno je da izbori koje pravimo su deo šire globalne taktike, i da uprkos dijapazonu opcija, mi smo i dalje suženi (ne)mogućnostima vremena i mesta na kome se nalazimo.

*U središtu postavke je jedan porodični album, odnosno neispričane priče iz njega, da li slaganjem porodičnih fotografija anestezira prošlost?

– Naprotiv. Prošlost se poput obrasca aktuelizuje, jer je prošlost u ovom regionu pitanje borbe za opstanak, bez ikakvih sentimentalnih ili pitkih epiteta. Sadašnjost je takva, takođe. Lično, ne poznajem veliki broj ljudi koji će priznati da je ovde ikada bilo lako živeti, sem onih koji u svom životu i nisu imali velike ciljeve, niti su se borili za svoju naciju. Porodični album je na ovoj izložbi mesto sudara generacija u periodu 1955-1991, nakon čega se album više nije popunjavao.

*Zašto?

– Prelomna godina koja opisuje apsolutno stanje nacije jeste 1991. i bez obzira koliko puta pokušali da je zamenimo velikom proslavom Nove godine i spektakularnog ulaska u novi milenijum, bojim se da ove prve ožiljke i dalje nosimo na sebi, a rezultate kulturološki i ideološki nove nacije trpimo i danas. Taj album je simbol prelomne tačke porodice u kojoj sam odrastao, kao što su se i sve porodice mojih vršnjaka slomile u isto vreme. Postavlja se pitanje da li 30 godina kasnije popunjavanjem ovog albuma fotografijama sa proslave mog prvog rođendana ja poručujem da je sa nama sve u redu.

*U tekstu kataloga izložbe se navodi da je dom metafora i naše kolektivne prošlosti. Negujemo li, čuvajući memorabilije u svojim domovima, optimizam pamćenja. Ili nam memorabilije pomažu da se sa kolektivnom prošlošću i identitetom suočimo?

– Istina, dom je metafora za državu u kojoj živim trenutno. Nakon što sam se odvojio od roditelja, i štreberski ispoštovao sva pravila obrazovnog sistema, odgovorno i marljivo radio na sebi i sa drugima, poverovao sam da će me moja država negovati kao što su to radili moji roditelji. Jer ipak, mi smo deca ove države. Za razliku od mojih realnih roditelja gde se svaki trud i zalaganje uvek uvažavalo i zaista cenilo, sistem resornog ministarstva države u kojoj smo, odlučio je da neke važne stvari prosto zanemari. Optimizam je za mene odavno prestao da bude ikakav ideal, nekako sam relativno brzo počeo racionalno da reagujem na događaje koji su me okruživali, reagujući pre svega na kulturu i društvo oko sebe. U ovom momentu plašim se da kultura odavno odlazi nizbrdo, a društvo se bez nje dodatno urušava. Što se pre bude reagovalo, memorabilije, kolektivne prošlosti, identiteti i ostale kulturološki važne odrednice za očuvanje i pre svega razumevanje identiteta, će nam biti jasnije i pre ćemo razumeti ko smo tačno. Srbija nije zemlja „‘leba i igara“, naša kultura nije ničije vlasništvo da bi nas osipali i preprodavali po jeftinim sajmovima širom sveta. Mi smo zemlja bogate istorije, važnih imena iz oblasti nauke i umetnosti, i vreme je da počnemo odgovorno da se ponašamo prema sebi i svojim vrednostima.

*Svoje radove izlažete po svetu, često vas pozivaju na brojne konkurse gde direktno ulazite u izbor za nagrade. Kakva je percepcija srpske grafičke scene u inostranstvu?

– Srbija neguje jednu struju grafike koja je u potpunosti neprolazna i veoma je verovatno da će još mnogo milenijuma trajati na sceni. I to je za svaku pohvalu. S druge strane, svet neguje nove grafičke prakse, mnogo savremenije i mnogo manje toksične za sam rad, samim tim i bezbednije za umetnike i okolinu. Srpski grafičari od cenjenijih su u svetu i to se lako dokazuje učešćima i prisustvom na mnogim važnim strogo žiriranim izložbama po celom svetu. Veliki broj naših savremenika je vrlo zapažen od strane velikih institucija savremene grafike, nacionalnih muzeja i galerija. Uspevamo da se izborimo za rad i mesto na svetskoj sceni zahvaljujući uloženim naporima da se to zaista i dogodi. Umetnost u Srbiji opstaje zahvaljujući entuzijazmu pojedinca samo zato što kompletna sistemska podrška izostaje i ne postoje utvrđeni obrascima a ni taktike kako se brinuti o umetnicima. Mi smo nekako uvek poslednji na listi za razgovor, a realno smo ugroženi. Kompromis, odricanje i mnogo barijera za prevazići su ovde postali deo svakodnevice, što nikako nije zdrava okolina za rad. Svima nam to odmaže, jer naš posao je da radimo svoju praksu, a ne njome da se bavimo iz hobija dok živimo od potpuno drugih zanimanja za koja velikom većinom nismo ni stručni ni zainteresovani.

*Na čemu trenutno radite?

– Nakon nedavno odbranjenog doktorata, ove izložbe i sledeće u pripremi, u galeriji Šok zadruge u Novom Sadu, planiram da se posvetim radovima iniciranim ovom izložbom. Verujem da mi je iskustvo rada na ovom projektu otvorilo mnoge nove mogućnosti razumevanja sopstvene pozicije, kao i spleta okolnosti koji nisu zavisili ni od mene ni od nacije. Ukoliko uspem da nađem bilo kakav unutrašnji mir i shvatim zašto nam je ovde sada ovako, krenuću u potragu za najboljim mogućim rešenjem kako preživeti i ostati priseban.

O sagovorniku

Nikola Radosavljević (1991) doktorirao je na studijama Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, 2020. godine, na temu knjige umetnika i novomedijskih grafičkih praksi. Dobitnik je više od dvadeset različitih nagrada i priznanja. Učestvovao na više od sto pedeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu u Srbiji, Holandiji, Nemačkoj, Kini, Švajcarskoj, Rusiji, Bugarskoj, Makedoniji, Mađarska, SAD, Turskoj, Poljskoj, Nepalu, Indiji i Grčkoj.