Naša svakodnevica je izrežirana

Ovaj dokumentarac, koji je svetsku premijeru imao u Kanu prošle godine, prati razvoj prošlogodišnjih protesta na glavnom gradskom trgu u Kijevu (po kome film i nosi naziv), od poletne atmosfere prvih dana okupljanja, do sukoba sa snagama Janukovičeve policije i javnog ispraćaja poginulih. Krajnje autentičan, istoriografski značajan i politički aktuelan „Majdan“ daje duboku interpretaciju nedavnog prevrata u Ukrajini.

* „Majdan“ je prvi film u vašoj dokumentarnoj karijeri kada je trebalo da pratite događaje dok su se odvijali. Kako je izgledalo snimati film bez „režije“?

– Mislim da je sve što čini našu svakodnevicu veoma dobro izrežirano. Vesti na primer. Mediji. Svugde na svetu. Problem je što ljudi misle da je sve što vidimo na televiziji jednostavno, da su to samo slike o kojima ne treba dodatno razmišljati. Mnogo je komplikovanije od toga. Sada je pravi trenutak za sve ljude i njihovu decu da nauče da pitaju sebe šta sve to znači. Kakvo značenje ima takva slika i na koji način ona može da manipuliše sa našom osećajnošću. To je veoma važno znanje koje može da zaštiti ljude. Mi koristimo sapun da peremo ruke, ali potrebnije nam je da tim sapunom operemo oči. To je veoma važno, jer naš život zavisi od toga.

* Kako danas vidite događaje koji su se dogodili na trgu Majdan? Kada biste danas snimali film o Majdanu, kako bi on izgledao?

– Ima ljudi koji još uvek tamo dolaze i podsećaju na sve vojnike koji su poginuli u ratu sa Rusijom. Ne znam da li bih to danas snimao. „Majdan“ sam snimio jer sam shvatio da je taj trenutak prekretnica, tačka bifurkacije. Da on menja istoriju. Narod koji je tu ostao nije to učinio zbog Evropske unije većzbog kriminalne vladavine predsednika Viktora Janukoviča. Oni su želeli svoju slobodu, svoje dostojanstvo nazad. Hiljade ljudi bilo je spremno da umre za to. To je važno. Oni su znali da, ako bude krvavih trenutaka, to nikada neće zaboraviti niko u Ukrajini. I zaista neće. Ovakvi trenuci sprečavaju najveće tragedije.

* A da li je sve to bilo vredno svega što se dešava godinu dana od tada – otcepljenje Krima, rat…

– Da biste koristili silu morate da budete zaista pripremljeni, da to dobro isplanirate. Vojska danas ne ide u rat tako što samo daju ljudima puške u ruke. Ovo je, sa moje tačke gledišta, sve bilo vrlo dobro pripremljeno. Dobro isplanirano. Dogodilo bi se i sa ovakvim rešenjem ukrajinske revolucije ali i sa drugačijim. Sada se dešava da liniji fronta po nekoliko vojnika svaki dan gine od ruskih topova. Svi na svetu znaju da takvi topovi postoje. Ali za mene je velika tajna šta političari misle o tome. Političari govore da to ne prihvataju, ali ono što žele da urade, osim da kažu „smirite se, momci“, za mene je velika tajna. Ali videćemo – vreme radi protiv agresora. Sve više ljudi uviđa kako živi stanovništvo u tim delovima, kako im je infrastruktura potpuno uništena, kako su potpuno odvojeni od nekih drugih delova zemlje…

* Kao neko ko je često radio svoje filmove u Rusiji i snimao na tom jeziku, kako vidite situaciju u toj zemlji? Da li će odnosi između Ukrajine i Rusije moći da se poprave?

– Sada ne bih očekivao nikakve promene. Razlog je što nešto kao što je Majdan ne može da se očekuje i u Rusiji, jer mislim da oni još uvek nisu došli do tog trenutka kada osećaju da treba da se bore za svoje dostojanstvo. Da se bore protiv cenzure, propagande, laži… Oni skrivaju sav arhivski materijal još od nastanka Sovjetskog Saveza. Sve što je vezano za Staljinov teror. A sada možete videti Staljina na posterima. U gradu Lipetsk podigli su mu spomenik. Za mene je to neverovatno, ako znate koliko je ljudi umrlo u toj državi zbog tog monstruma. Amoralno je da se na političku scenu vrati lik tog čudovišta. To je protiv ljudskosti. Ali ne verujem da je dovoljno ljudi u Rusiji spremno da se bore protiv toga. Nije taj osećaj dovoljno zreo u njima. Društvo im je potpuno urušeno. Nemaju nikakvu opoziciju u političkom smislu. Ali vraćamo se na glavno pitanje – kako ih osvestiti. Jedino obrazovanjem. Ali, kako zaštiti nastavnike od uticaja.

* Danas je 9. maj – važan dan za ceo svet… čini se najviše za Rusiju. Koliko smo odmakli 70 godina kasnije u antifašističkoj borbi?

– Za mene to nije Dan pobede, većDan sećanja. Još uvek nemamo tačnu cifru koliko je ljudi umrlo tokom Drugog svetskog rata u Sovjetskom Savezu. Ako ne grešim, obično su procene oko 27 miliona vojnika i osam miliona civila. To je ogromna tragedija za jednu naciju. Teritorije su uništavane. Još uvek imamo ožiljke koji utiču na nas danas. Nacija se još uvek nije oporavila od toga. Zbog toga je to za mene Dan sećanja, kada treba da plačemo a ne da se veselimo i smejemo. U redu, to je bila pobeda mnogih zemalja koje su se borile protiv nacizma, i ističem, nacizma, fašisti su nešto drugo, i taj termin su koristili kao deo propagande u SSSR-u. U Moskvi, Kijevu, Berlinu, Varšavi, Beogradu… ljudi bi trebalo da razmišljaju o tome zašto se to dogodilo i kako. Ne znam tačno ko je rekao da će sledeća generacija fašista biti antifašisti. Koristićemo taj slogan i preokrenuti mu značenje i raditi iste stvari.

* Ko to radi danas?

– Danas? Možete videti ko su najaktivniji antifašisti ovih dana. Ko stalno koristi ovu reč. Ovo je najveća trauma Evrope koja nam se vraća zato što nismo dovoljno promišljali o njenim uzrocima tokom ovih 70 godina.

* Vaš sledeći film će se baviti upravo Drugim svetskim ratom. O čemu je tačno reč?

– Nažalost ne mogu još početi snimanje tog filma. Film će govoriti o masovnoj egzekuciji krajem septembra 1941. godine u Kijevu, kada su tokom tri dana nemački vojnici ubili 43.000 Jevreja iz Ukrajine. Hoću da pokažem kako je to bilo moguće. Kako su ljudi reagovali kada su došli nacisti. Kako su Nemci za njih bili samo nova sila, kako nisu znali šta oni zapravo znače. Vojnici nisu shvatali šta znači kada postaješ ratni zatvorenik. Oni samo nisu hteli da se bore za Staljina. Hteli su da oslobode Ukrajinu i da stvore svoje državu. Oni su mislili da će im Nemci dati mogućnost da to urade. Nakon što su Nemci počeli da uništavaju njihovu zemlju, samo su prestali da sarađuju sa njima. Hteo bih da pokažem šta može da se dogodi u trenutku kada sve važne odluke treba da donese narod, koji možda nije spreman da donese određene odluke. Ali njihove odluke biće uvek sa nama.

* Da li danas narod zaista može da menja svet? Protestima, izborima…

– Ako može da misli, onda da. Ali ako nisu spremni, ipak ne. Najvažnije je biti spreman da doneseš odluku. Niko ne zna kada će se taj trenutak dogoditi, ali moraš da budeš spreman za braniš svoj život. U Evropi ljudi uživaju, imaju posao, rade, druže se, troše novac… ali u paralelnoj stvarnosti, koja je vrlo blizu njihovom svetu, mešaju se konci koji se tiču i njihovih života. Sada je trenutak učiti, čitati važne knjige, izučavati istoriju, i biti spreman jer isti mehanizam je većpostojao. Spremiti se za ono što vas čeka u budućnosti.

* Cena slobode je vrlo visoka. Da li će Ukrajina zapravo ikada biti slobodna, bilo od ruskog uticaja, bilo od zapadnog?

– Ne, ne. Uvek moraš da biraš. Čerčil je rekao da demokratija nije baš idealni sistem, ali da nismo našli bolje rešenje. Ima još jedna dobra rečenica – ako ideš kroz pakao, nastavi da ideš. Ovo je savet za sve. Nije moguće samo promeniti stranu i sve će tako biti rešeno. Moraš se stalno boriti. Sada je pred nama otvorena odluka i može se jasno videti šta se nudi. Jedna odluka je da budeš deo tog carstva, i da imaš iste uslove koje si imao i SSSR-u, sa svim onim što danas u Rusiji postoji – cenzurom, paranojom, propagandom, ispiranjem mozga… Sa druge strane imamo nešto kao staro Rimsko carstvo, gde poštuješ osobu, svojinu i zakon. Ovo je takođe loše, ali je mnogo bolje nego da budeš rob. Ovo je isto pitanje koje su ljudi imali i pre sto godina ili dvesta. Ovo je večno pitanje sa retkim, malim odmorima. To je vrlo težak put, ali sam siguran da će Ukrajina stojati postojano protiv svega toga. Narod je uradio veoma moćnu stvar, izveli su uspešnu revoluciju. Korupcija, propaganda, ekonomska kriza… sve će se to rešavati korak po korak. Znaju šta im je činiti.