Nasilje je utkano u civilizaciju, a sistem ne štedi pojedinca

Šta se posle toga desilo – ne znamo zato što su motivi preuzeti sa fotografija, koje smo sestra i ja pronašle na ulici“, kaže za Danas Jelena Aranđelović , slikarka. Ona i njena sestra Marija Aranđelović su u Galeriji SULUJ priredile zajedničku izložbu „Tragovi zločina i dokazi sreće“. Jelena se predstavila slikama koje asociraju na film, a Marija video-radom koji je opremila masivnim ramom kao sliku. Jelena je završila slikarstvo na FLU, a Marija montažu na FDU, a povezuje ih i zanimanje za iste teme – u ovom slučaju – sećanja.

Jelena objašnjava da je svoj rad koncipirala na osnovu fotografija iz tri izvora.

„To su: odbačene, sa ulice pokupljene fotografije – neželjena sećanja, drugi izvor je moja privatna arhiva – snimci uže i šire familije, a treće sam fotografisala sama snimajući momente na ulici koji su mi i bili interesantni i navodili me na sadržaje kojima se sada bavim. Tehnika je monohromatska jer sam sve htela da podvedem pod jednu vremensku ravan iako su fotografije iz šezdesetih godina do danas. Nisam ništa želela da sugerišem posmatraču nego da mu ponudim da sam konstruiše priču i bude neka vrsta njenog dramaturga“, konstatuje Jelena.

* Jedina predstava koja se tiče zločina u tvojim slikama deluje kao mesto na kojem je stradala ptica? Zašto i kako prilaziš motivu?

– To je golub koji je stradao na mermernom pločniku. Nisam videla pticu nego tragove koji svedoče o konfliktu, dok se na ostalim slikama, kao u serijalu gde se devojčice igraju u dvorištu, može videti mnogo toga – druženje, poneka svađa, momenat u kojem je jedna devojčica izopštena iz igre, a onda su opet zajedno. Možda sam ih zato i ređala kao na filmskoj traci a kao podlogu izabrala metalne poslužavnike. Motivu prilazim iskonski. Slika s golubom govori možda o tragediji svih nas. Prosto, sistem u kojem živimo ne štedi pojedinca nimalo. Ja sam to samo svela na pojednostavljen element, ali u suštini iskonski. Uz to, slike sa pticom me sećaju na preminulu prijateljicu.

* Na jednoj od slika je čovek, očito na rubu egzistencije, koji ti pozira u pauzi rada a sama si pomenula „pojedinca kojeg ne štedi sistem“?

– Čovek kojeg sam slučajno srela u Cetinjskoj tokom zime u trenutku kako priprema ogrev i fotografisala ga je neko ko nema i izbora, ko je u lancu svega i na kome se lome sve posledice sistema. On se osmehnuo kad me je video da ga fotografišem. Možda zato što mu je bilo drago da u ovoj brzini života neko obraća pažnju na njega, zato što većina funkcioniše po rutini, prolazeći jedan pored drugog, ne obazirući se i gde svako vodi svoju ličnu borbu…

* Tvoje slike evociraju filmske. Odakle to i, ako bi one bile film, kojeg žanra bi on bio, koji reditelj bi bio najbliži njihovom senzibilitetu?

– Moj partner je dramaturg, sestra je završila filmsku akademiju. Okružena filmadžijama nisam imala kud. Teško mi je da odgovorim koji bi reditelj i filmski žanr bili najadekvatniji, ali zbog tog monohromatskog momenta možda su najbliži vintidž senzibilitetu Godarovih ili Romerovih filmova dok bi žanr mogao biti mešavina raznih – od trilera do kemp horora.

* Marija, tvoj video-rad „Palais Royal – Musee du Luvre“ je uramljen kao muzejska slika. Zašto? Da li zato što po sebi čuva umetnost udaljenu hiljadama godina unazad?

– Jedan nivo može biti taj jer se i video tiče Luvra a drugi je da video ne funkcioniše u galerijama. Dođu ljudi, pogledaju slike ali ne mogu video, pa sam možda tim ramom htela da prevarim posmatrača da se zapita – šta je ovo, možda onda i uzme slušalice i pogleda rad.

* A kako je nastao?

– Kad smo Jelena i ja pre 10 godina bile u Parizu u Cite International des Arts, za razliku od ostalih umetnika čije su države finansirale njihov boravak, mi smo sve morale same da plaćamo, što je nama bilo užasno skupo. Jedino što smo imale bile su markica za metro i internacionalna propusnica za muzeje, što je i oblikovalo naš društveni život tamo. Jelena je uglavnom radila u ateljeu a ja sam lutala podzemnim Parizom sa kamerom – kroz metro i Luvr. To su bile i najjače impresije mog boravka tamo. U Luvru skulpture stare više hiljada godina i njihove kopije, koje su zapravo predstave ljudske figure u dramatičnim situacijama – padu, umiranju, prestupu ili zločinu – od tuče, preko začikavanja deteta, do ekstrema kao što je silovanje.

* A reč je o umetnosti Stare Grčke. Šta onda tebi govore te skulpture s toliko mnogo nasilja u sebi?

– Ako su to prve figure civilizacija koje su preteča savremenog društva, možda je to nasilje utkano u civilizaciju kao koncept organizovanja moderne državne zajednice. Možda se u prvim civilizovanim zajednicama upravo negovao kult čoveka kome nasilje na raznim nivoima nije bilo strano, već sastavni deo njega, a koji je onda i dalje prepisivan božanstvima, jer odakle čoveku ako prethodno nije došlo od bogova? Time je nasilje legitimizovano…

* U kojim konkretnim umetničkim delima vidiš takvu vrstu nasilja?

– Satir juri devojku u šumarku koja je u strahu a on se zlokobno smeška. Mi tu priču znamo iz mitologije ali kad čovek bolje razmisli o tome, ona deluje suludo, agresivno i nasilno. U videu je i figura dečaka koji davi kornjaču. Odskora je o tome počelo da se govori, o toj stalnoj temi kao što je Otmica Sabinjanki. Pa, one su otete i silovane a na svim slikama su vesele i smeju se. To je tek u 20. veku počelo da se iščitava na drugačiji način, što znači da taj proces sporo teče.

Uklapanje i bliskost sestara

Govoreći o tome šta ih povezuje na umetničkom nivou sestre imaju sledeće odgovore. Jelena smatra da, kad se s nekim ulazi u saradnju, „ličnosti moraju da se osete“ te je njoj i Mariji u tom smislu bilo lako jer se dobro poznaju a i ne izlažu prvi put zajedno. „Mnoge od fotografija na osnovu kojih sam radila slike mi je prosledila Marija a obe u postprodukciji zajedno prolazimo kroz vizuelizaciju materijala i njegovo intelektualno osmišljavanje“, kaže Jelena dok Marija tvrdi da bliskost s nekim nesumnjivo stvara polje za razmenu ideja i često nesvesno kretanje u istom pravcu. „Naši radovi su dosta stilizovani, tako da mogu i na estetskom nivou da se dopunjuju, mada u realnosti Jelena postavlja temu a ja gledam da je istražim i u nju se uklopim na audiovizuelan način“, zaključuje Marija.

Film stanja i dezintegracije

Kada bi Marijin video bio film, on bi bio impresionistički – „film stanja“, kaže njegova autorka dodajući da njen rad istovremeno sadrži nasilje i apatiju. To je depresivan film o pokušajima da se izbegne neminovnost, kao recimo u figurama od kamena pravljenim da traju večno, a koje su često s polomljenim rukama ili su sačuvani samo njihovi delovi. Isto je i u videu, ali je tu umetnica sama intervenisala odabravši da specijalnom tehnikom dezintegriše likove, kao i da poslednji kadar bude prazan prostor – pust metro bez ljudi i pitanje koje lebdi – da li je sve to što smo maločas videli samo san?